Zašto ćutimo?

Nedeljka Borojević
06. Sep 2020.

Druge večeri 47. po redu INFANT festivala pred novosadskom publikom nastupila je Bitef  dens kompanija sa plesnom predstavom „Prostor za revoluciju” i Teatar Mimart sa „Algoritmom sna”.

Dok čekamo da predstva počne iz pubike se čuje glas žene koja nešto negoduje. Posle par trenutaka shvatamo da je nezadovoljna mestom u publici, jer joj reflektor zaklanja binu. Ustaje i staje pred publiku izgovarajući rečenice koje su, bar na mene, delovale kao otrežnjujući šamar tako da mi u glavi svaka odzvanja i po nekoliko puta.

- 20 % od plate i mi ćutimo.

- Dobijete mesto u ćošku ispred reflektora jer niste neki političar da biste sedeli u prvom redu i šta radite? Ćutite!

- Nije li bar pozorište mesto u kojem može da se ukaže na sve ono što je loše u društvu?

- Zašto ćutimo? Dokle ćemo da ćutimo? Zar nam nije svega dosta? Šta čekamo? Hajde da ustanemo i podignemo revoluciju?

Nakon te rečenice iz publike ustaje još šestoro plesača koji joj se pridružuju na sceni, nakon što su se dezinfikovali i stavili maske, poštujući bezbednosne mere.

prostor-za-revoluciju-47-infant

Ako mene pitate, genijalan intro u ono što smo potom imali prilike da vidimo - uigranu ekipu koja nam kroz svega nekoliko replika, govorom tela usklađenim sa odličnim songovima u lice baca sve surove istine društva ali i nas samih. Na maestralan način ilustruju se različiti trendovi koji nam se plasiraju, a podrazumevaju da moraš da budeš uspešan/na, da voliš sebe, razvijaš različite veštine kako bi se što bolje pozicionirao na društvenoj lestvici i da sve što ima veze sa tobom predstvljaš u superlativu. Naravno da se pod uticajem takvih trendova potpuno pogubimo i zaboravimo da postoje i drugi ljudi. Skliznemo u to da postanemo narcisoidne ljušture, sklepane po nečijem kalupu.

Savremena plesna predstava „Prostor za revoluciju” propituje mogućnost suštinske (unutrašnje, moralne, personalne i misaone) reforme pojedinca. Ona otvara brojne teme i postavlja pitanja o tome možemo li se suočiti sa okolnostima današnjeg, neoliberalnog i kapitalističkog društva, iako samosvesno odbacujemo hipnotičke ideologije samopomoći i popularizacije samih sebe i uviđamo prisustvo letargičnog, melanholičnog, beznadežnog i depresivnog realizma koji svi živimo. Kako da izađemo iz te čuvene „zone komfora”? Da li nam to uopšte  odgovara? Кako učiniti da to onda ne ostane izolovani slučaj svakog od nas, već zajedničko pitanje koje se tiče svih nas. Danas, sami autori predsave objašnjavaju, ideja radničkog društva izgrađenog na socijalnoj solidarnosti opstaje još jedino u formi maglovite nostalgije, dok ono empatijsko sopstvo koje pronalazi svoj integritet u duhu zajedništva sada biva otelovljeno emotikonom. Sam pomen promene društveno-političkog sistema u kome živimo prouzrokuje ubeđenje da je ipak mnogo lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma. Bilo da je reč o posledicama izneverenih političkih očekivanja svih revolucija koje su jedino doprinele smenjivanju vladajućih struktura i sve više povećavale klasni jaz, ili da je reč o sveopštoj transformaciji današnje međuljudske ljubavi u interesno pregovaranje između poslovnih partnera diktirano zakonima tržišta, jedno pitanje uvek opstaje: gde je nada? Na čijim plećima danas postoji?

A ja bih dodala – da li uopšte još uvek postoji? Danas kada su brojne, pre svega mlađe generacije,  koje su verovale u promene i različite lične i kolektivne revolucije - potpuno izneverene.

algoritam-sna-47-infant

Sa ovim i brojnim drugim pitanjima publika se seli na drugu scenu, gde ih čekaju novi rebusi.

Sedmočlana ekipa Teatra Mimart pred publiku stavlja nekoliko algoritama – od muškarca koji se šminka i oblači kao žena, preko žene koja odbrojava, do mesta na kojem se istovremeno odigrava ustajanje i poniranje. Svaki od njih je jedinstvena priča, te je za publiku vrlo teško da isprati dešavanja koja se paralelno odvijaju pred njihovim očima, na više mini-scena. Ali, upravo to je i suština, jer je ideja da publika traga, sama istražuje i otkriva svoja značenja u svakom od pokreta. Koncept sa pojedinačnim sobama i kreiranje stvarnosti u tim razdvojenim prostorima posebno pojačava utisak, ukoliko se posmatra i poveže sa sopstvenim kontekstom i izolacijom tokom pandemije.

Predstava Algoritam sna kroz interdisciplinarnost istražuje umetnikovu kreativnost u ličnom prostoru i problematizuje odnos savremenog stvaraoca u odnosu na san kroz prošlo, sadašnje i buduće vreme. Kako je algoritam kreativan postupak koji je star koliko i civilizacija, a kako  ni san ni algoritam nemaju isti postupak, već se analiza i algoritma i snova sprovodi apstraktno, to apsolutno sve dovodi u vezu sa imaginacijom istraživanja pozorišta. Algoritmi, šifre, kodovi su ključevi za rešenja, a inspiracija da postavljamo pitanja o mogućnostima: opstanka planete i savremene umetnosti, o životu i ljubavi, o snovima i sanjarenjima na svakom je pojedinačno. S tim u vezi ova predstava predstavlja različiti doživljaj za svakog gledaoca koji u njoj iščitava neki svoj algoritam i povezuje sa svojim imaginacijama.

Treće, ujedno i poslednje večeri INFANT festivala u čast nagrađenih biće izvedena predstava „Ko je ubio Dženis Džoplin?” Srpskog narodnog pozorišta. Predstva počinje od 20:30, a ulaz za sve posetioce je besplatan.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste