„Pozorište doživljavam kao jedini izvor istine u današnje vreme.”

Bojana Vunturišević

Bojana Vunturišević

Zanimanje: Muzičarka

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Bojana Vunturišević je rođena u Požarevcu, u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji 6. marta 1985. godine. Završila je Fakultet muzičkih umetnosti, a javnosti postala poznata kako pevačica pop benda „Svi na pod”, čiji je deo bila od 2007. do 2015. godine koji je za to vreme izdao dva studijska albuma: „Prvi!” i „Mladost”. Bend napušta i debitantskim albumom „Daljine”, čija promocija i dalje traje, označava početak solo karijere. 

1. Kada si poslednji put bila u pozorištu?

Kao autorka, na premijeri predstave „Bajpas Srbija” u režiji Minje Bogavac, za koju sam, zajedno sa Ivanom Mirkovićem Bambijem, pisala muziku. Kao gledalac, na premijeri predstave „Jami distrikt”, u režiji Kokana Mladenovića u Bitef teatru. 

2. Koju predstavu koju si pogledala u poslednje vreme preporučuješ? 

Neka budu gore pomenute predstave. Izuzetno su važne. Otvaraju neka bitna pitanja i na njih daju odgovore iz prve ruke. Konkretno, u predstavi „Bajpas Srbija” možemo saznati kako se to zaista živi na Kosovu i Metohiji. Tu priču nam pričaju mladi glumci iz Narodnog pozorišta iz Prištine, a ona se bitno razlikuje od one priče koju nam serviraju mediji sa nacionalnom frekvencijom. Takođe, jako bih volela da pogledam Minjinu poslednju predstavu „SMRT FAŠIZMU: O Ribarima i Slobodi”. Kao veliki zagovornik SFRJ ideje, ova predstava me obuzima, i mnogo mi je žao što mi poslovne obaveze nisu dozvolile da je pogledam. 

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Pozorište je moja druga ljubav. Dok nisam postala mama, češće sam ga posećivala. Najviše sam volela da odlazim sama. 

4. Ko ti je omiljeni glumac/glumica ili reditelj/rediteljka?

Glumica: Isidora Simijonović. Rediteljka: Minja Bogavac. Moje pozorište je ženskog roda. 

5. Koji je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme? 

Pozorište doživljavam kao jedini izvor istine u današnje vreme. Da nije bilo pojedinih predstava, ali i pozorišnih radnika, nikada me bih saznala pravu sliku našeg društva.

Mediji nam serviraju lažnu sliku, društveme mreže su agresivne i pristrasne. Međutim, pozorište važna društvena pitanja obrađuje vrlo temeljno

6. Na tvom debitantskom solo albumu Daljine, dramaturškinja Minja Bogavac učestvovala je kao tekstopisac, a zajedno sa njom i Maša Seničić, studentkinja dramaturgije. Koliko je važna i potrebna  saradnja umetnika, koji stvaraju različite vrste umetničkih tvorevina? Šta si naučila radeći sa Minjom i Mašom, a šta su one mogle da nauče od tebe? 

Saradnja umetnika iz različitih grana umetnosti, po mom mišljenju, je ključna stvar. Krajnji rezultati takvih saradnji budu pomeranje stvari na bolje. Moja životna želja je da funkcionišem u kolektivu koji će pokrivati film, pozorište, muziku i ples. Mislim da je to prava stvar. Ono što smatram suštinom. Na takav način otkrivaju se neke nove granice koje nisi ni znala da imaš u sebi. Stiču se nova znanja i nova umeća. Upravo to sam naučila od Minje i Maše. Ranije mi je bilo izuzetno teško da se poetski izrazim. One su me otvorile i pokazale da od svega može da nastane pesma. Nadam se da su one bar pola toga naučile od mene koliko sam ja od njih. 

7. Prijateljstvo i saradnja ostvarena sa dramaturškinjama nije tvoj jedini kontakt sa pozorištem. Radila si na muzici za predstavu Reflektor teatra, Crvena: Samoubistvo nacije. Kakva su ti iskustva što se tog angažmana tiče? Koliko je teško ili lako bilo, s obzirom na jačinu tematike koju predstava nosi, odgovoriti ovom zadatku? 

Stvaranje primenjene muzike za mene je najlepše iskustvo. Nikada toliko slobode nisam osetila u pisanju muzike kao tada. U pozorištu pesma može da se napravi i od zvuka metle. I to će sigurno odlično zvučati.

Period stvaranja predstave „Crvena: samoubistvo nacije” jedan je od najlepših i najintenzivnijih perioda u mom životu. On se poklopio i sa periodom stvaranja albuma Daljine”. Sve bih dala da se taj nivo snage, intenziteta, inspiracije, koncentracije opet ponovi

8. Šta misliš, kolika je uloga umetnika u buđenju svesti mase o problemima koji more društvo? Da li umetnost može i treba da bude okidač promene mišljenja i delanja ljudi? Osetiš li da imaš ulogu u nečemu toliko velikom kada stvaraš? 

Kada stvaram, ne razmišljam ni o čemu. U tom trenutku, ništa osim muzike ne postoji u mom životu, jer je muzika gospodarica i vlasnica istog. Kako će to na koga delovati? Da li je važno ili ne? Da li će pomeriti mora, planine, ili će ostati da tapka u mestu... o tome ne razmišljam. Prilično sam sebična tokom stvaralačkog procesa, ali i u tom sebičluku izuzetno vodim računa ispred čega ću stati i šta ću ostaviti iza sebe. Od pisanja albuma „Daljine” prošlo je tri godine, i meni tek sada dopire do mozga koliko je on važan kulturološki i pedagoški. O tome najbolje govore koncerti na kojima svi pevaju  u glas sve pesme, ali i to da je pesma „E70” proglašena novom himnom bratstva i jedinstva. Moje srce je puno. 

9. Poznato je da radiš i kao muzički pedagog vodeći DF plesni hor. Koliko je zapravo povezano vaspitanje dece sa umetničkim izrazom? Da li misliš da je vaspitanje metnošću delotvornije od tradicionalnih metoda vaspitanja i ako da, zašto? 

Tema mog diplomskog rada na Fakultetu muzičke umetnosti glasila je „Primena pop - rock pesme u nastavi solfedja”. Mislim da je to ključna stvar. Udžbenici i obrazovni programi se nisu menjali godinama unazad. Čini mi se da su isti kao i dok sam ja bila đak. A da li smo mi isti? Svakako nismo.

Današnja deca opipavaju frižider ne bi li otkrila da li i on ima touch screen, pa nemojmo im onda i dalje servirati višnjičicu koja je rod rodila. Da, treba voditi računa i negovati našu tradiciju, ali hajmo onda deci to da približimo na malo moderniji način, nekim njihovim jezikom. Višnjičica je rod rodila pre više od 100 godina, a glavno pedagoško pravilo glasi: od bližeg ka daljem, od poznatog ka nepoznatom.

Foto: Bojan J Đorđević

Bojanu u HuPikon upisala: Milana Petković