„Parada” - priča o dobrovoljnim zatvorenicima

Parada
Pozorište mladih
Piše: Nedeljka Borojević
09. feb 2019.

U petak, 10 februara u novosadskom Pozorištu mladih izvedena je premijera predstave „Parada”, u režiji Tasosa Angelopulosa, a u izvedbi Kristine Savkov i Alekse Ilića.

Brat i sestra - Zoji i Aris,  žive u maloj sobi, potpuno izolovani, zajedno sa svojim strahovima i snovima. Iako dele zajednički prostor, oni su potpuni stranci, zarobljeni u svom mikrokosmosu, ignorišući sve što se oko njih dešava. Njihova jedina veza s spoljnim svetom je prozor sa koga potpuno nemo svedoče svemu onome što se dešava na trgu preko puta njihove kuće. A, dešava se… mnogo toga…

Drama „Parada”, koju je Lula Anagnostaki napisala još 1965. godine inspirisana dešavanjima u Grčkoj, u Srbiji je, čini se, ovog februara 2019. godine itekako aktuelna.

Priča o ljudima koji žive kao dobrovoljni zatvorenici, bežeći od svega što se dešava danas je sveprisutna i vidljiva na svakom koraku. Živimo u imaginarnom svetu,  ne razmišljajući o onome što nas ne pogađa direktno i neretko bez ikakvog stava o društveno-političkim temama. Mnogo nam je lakše povući se u svoja četiri zida, bez tereta problema ljudi „preko puta”. Ali, koje su posledice toga? Jesmo li na taj način, kako i sam reditelj kaže - direktno pomogli čudovištu da naraste pa sada preti da i nas proguta?

Predstava „Parada” samo delimično daje odgovor na ovo pitanje,  s obzirom na to da traje svega 50-ak minuta. Akcenat u ovoj izvedbi stavljen je na međuljudske odnose i unutrašnje sukobe likova, koje Kristina Savkov i Aleksa Ilić sjajno interpretiraju. Ipak, bez obzira na odličnu glumu, stiče se utisak da ni ovaj segment nije dovoljno razrađen i da smo, kada je reč o psihološkim profilima likova, tek zagrebali po površini, te da su odgovori za njihovo postupanje zakopani negde u dubini. Sa druge strane, dobar izbor muzike i kreativna vizuelna rešenja pojačavaju opšti utisak, nadomešćuju eventualne nedostatke i pozivaju na preispitivanje: Da li smo sve više i više okrenuti našem mikrokosmosu? Da li živimo kao dobrovoljni zatvorenici, ignorišući ono što se događa oko nas? Da li sve više izgledamo kao ravnodušna deca, a manje kao odrasli ljudi, sa sopstvenim mišljenjem, koji sudeluju u igri između istine i laži? I šta se desilo, u našem odsustvu, u stvarnom životu?

I tako, naposletku, dolazimo do zaključka da, ma koliko bežali od stvarnosti i opirali se dešavanjima oko nas, praveći se da nas se ne tiču - događaji na trgu, na ulici ili u stanu do nas, oni itekako utiču i na naš život i ne možemo im pobeći jer će, hteli mi to ili ne, doći red i na nas.   

Foto: Pozorište mladih