„Zagonetka revolucije“ – Računajte na nas?

Piše: Ljiljana Božić
29. jan 2019.

DAH teatar je nastao 1991. godine, kao odraz umetničkog otpora ratovima na području bivše Jugoslavije. U pitanju je nezavisni pozorišni kolektiv koji, koristeći tehnike savremenog teatra, stvara angažovanu umetnost sa namerom da utiče na pozitivan razvoj društva, globalno i lokalno. Rad DAH teatra temelji se na divajzing (devising) pozorišnoj formi, a predstave i projekti su rezultat dugotrajnog stvaralačkog i istraživačkog procesa, razmene znanja, iskustava i ideja među umetnicima iz različitih tradicija. Skoro trideset godina od svog osnivanja, u jeku masovnih demonstracija širom Srbije, DAH teatar nastupa sa, čini se, uvek aktuelnom, temom revolucije.

Predstava „Zagonetka revolucije“, koja je premijerno izvedena 20. decembra 2018. godine u UK „Parobrod“, tematizuje jedno od najintrigantnijih društvenih pitanja – smisao revolucije. Ova interaktivna predstava odigrava se pred malobrojnom publikom, koja od početka do kraja učestvuje u promišljanju fenomena revolucije, krećući se kroz prostor i kroz vreme, i kreirajući svoje sopstveno viđenje suštine, svoju sopstvenu pobunu. Na sceni su prikazani likovi  četvoro revolucionara, Roze Luksemburg, Urlike Majnhof, Fanji Kaplan i Kamila Sienfuegosa. Svako od njih je nosilac drugačije ideje revolucije, a gledaoci na početku predstave dobijaju lozinku koja ih usmerava kroz fabulu, pa sve četiri filozofije dobijaju svoju publiku (sledbenike ili protivnike), kojoj se ostavlja na savesti da ih kritički promisli.

„Zagonetka revolucije“ se razvija  na međi privatnog i kolektivnog, lokalnog i globalnog, plemenitog i destruktivnog i svojim celokupnim sadržajem predstavlja umetničko promišljanje pobune. Ovaj savremeni pozorišni hibrid poigrava se granicama dokumentarnog i fiktivnog, intertekstualnim i metatekstualnim momentima. Pobuna putem performansa putuje kroz vreme, pa se na istoj sceni čuju i stihovi Vladimira Majakovskog i hitovi Boni M i Lejdi Gage (sa nešto drugačijim tekstovima od originalnih). Dekor je skroman, ali pun simbolike. Recimo, na sceni se nalazi gomila različite obuće. Ona u gledaocima budi različite asocijacije, od različitih pitanja identiteta i identifikacije među ljudima (jer, ne možeš znati kako se neko oseća dok ne prohodaš u njegovim cipelama), preko aluzija na protestne marševe, pa sve do gaženja i uništavanja plemenitih tekovina revolucije i dehumanizacije oličene u koncentracionim logorima, kada je od ljudi ostajalo samo mnoštvo odevnih predmeta. Hleb je, kao nasušna potreba, ali i simbol Hristovog žrtvovanja za ljude, takođe značajan motiv. Ni scenska šminka neće ostaviti publiku ravnodušnom. Likovi se pred njom pojavljuju izgledajući pomalo kao klovnovi, pomalo kao živi mrtvaci, što oslikava obespokojavajuću farsičnost svake ideje posvećene slobodi koja je kroz istoriju pala u zaborav. Njihovi nosioci ne mogu da se pomire sa apatijom novih pokoljenja i zato ih pozivaju na revolucionarno razmišljanje, koje je jedini zalog slobode u mraku postojanja. Rediteljska rešenja u ovoj predstavi veoma su zanimljiva. Na primer, u prikazivanju stradanja Urlike Majnhof kombinovane su različite tehnike informisanja: glas glumice čujemo preko razglasa, dok ga ona na sceni prati svojim pokretima, a publika istovremeno preko video–bima gleda kvazidokumentarni snimak njenog zatočeništva. Na ovaj način simbolički se naglašava ljudsko stradanje i pažnja se usmerava na malu priču pojedica koja se gubi pred velikim istorijskim narativima. Takođe, glumci dele gledaocima propagandni materijal i pozivaju ih da se prisete svoje građanske dužnosti i da zauzmu svoj stav prema revolucionarnim mogućnostima koje su ponuđene. Ovakvo preplitanje umetnosti i stvarnosti ima dvostruku ulogu – onoliko koliko relativizuje zbilju toliko i ukazuje na neophodnost društvenog angažovanja umetnosti.

Značajna tema ove predstave je društvena margina. Na sceni se nalaze likovi zaboravljenih revolucionara (odnosno, jednog revolucionara i tri revolucionarke), u podtekstu je prisutno stvaralaštvo skrajnutih pisaca Danila Harmsa i Vladimira Majakovskog, analizira se revolucija kao jedan od najvećih političkih tabua... Rečenica kojom se „Zagonetka revolucije“ završava: „Sudbine ljudi postale su međusobno zamenljive“, možda i najviše govori o svevremenosti pitanja koje predstava pokreće i koja se i do dana današnjeg bolno tiču čitavog čovečanstva. Polemički i kritički odnos prema svakom stavu vezanom za fenomen pobune i odsustvo favorizovanja određene ideje takođe doprinose svestranoj umetničkoj obradi teme, a gledalac, koji kroz prostor i vreme putuje do odgovora, nastaviće da promišlja više od svih drugih, čini mi se, pitanja smisla i mogućnosti borbe za njegovo očuvanje, i dugo nakon što izađe iz sale.

Foto: Jelena Petrović (hocupozoriste.rs)




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste