1. Kada si poslednji put bio u pozorištu? 

U decembru. Početak godine sam mahom prespavao, budući da sam istinski iscrpljen nakon poslednjih meseci prošle godine, uglavnom svodljivih na kućni kreativni pritvor kako bi drugi tom „Higijene” bio dovršen i objavljen. 

2. Koju bi predstavu koju si pogledao u poslednje vreme preporučio svima da pogledaju? 

Tada, u decembru, napokon sam pogledao „Jami distrikt” Minje Bogavac i Kokana. Reč je o predstavi u kojoj naprosto sve funkcioniše: pametno je, duhovito, oporo, hrabro, a od tri glumice (Isidora Simijonović, Nina Nešković i Jelena Graovac) ne znaš koja je upečatljivija, eto toliko su fantastične. Pri čemu sve tri tumače nebrojeno mnogo uloga, preobražaji su prilično zahtevni i budeš duboko oduševljen spretnošću i lakoćom kojom im to polazi za rukom tokom čitavog komada. Voleo bih da je „Distrikt” upozorenje kuda srljamo, ali bojim se da je više dovitljivo sumiranje gde jesmo i gde ćemo, nažalost, ostati.  

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište? 

Obaveze ne dozvoljavaju da to bude češće od jednom u dva meseca, ali koristan sam tetaru kao podgovarač, onaj koji, kad mu se nešto svidi, ide i ubeđuje ljude da to obavezno pogledaju. Jednom sam celom društvu kupio karte za „Producente” i odveo ih da vide, tada je neponovljivi Nikola Simić još bio tu. 

4. Ko ti je omiljeni pozorišni glumac? Glumica? Reditelj? 

Biram da moj odgovor o „Distriktu” posluži i ovde kao jedan od mogućih odgovora: Minja i Kokan su osvedočeni genijalci, a Nina, Jelena i Isidora nisu mlade nade koje obećavaju, nego stasale glumice koje obećanje uveliko ispunjavaju. Važno je reći, jer, nažalost, ima tako mnogo mladih glumaca i glumica kojima ne veruješ ni kad treba da odglume kako otključavaju bravu ili vezuju pertle. 

5. Koji je tvoj stav o angažovanosti u pozorištu i koja je zapravo društvena uloga pozorišta u današnjem društvu? 

To je znao još Aristofan, i nije se promenilo. Što neko hoće prisilno da preinači definicije, da zavede beskičmenjaštvo kao umetnički izraz podjednako kao i stil života, to ništa ne znači: umetnost je nadživela sve cenzore i prostake s mnogo moći, pa će i ove trenutno aktuelne. Suština problema je u ovome: „Teatar ne može da napada državu, pošto je na državnim jaslama. Ne ujedaš ruku koja te hrani.” Ti ljudi ozbiljno misle da je državna kasa njihova, a ne da im je poverena, što nimalo nije isto. To je novac svih građana, a ne njihov. Naravno, nemoguće objasniti ekipi koja kao model idealnog društvenog uređenja uzima selo Štrumpfova: svi izgledaju isto i za sve se pita Veliki. Božo Koprivica lepo je objasnio, govoreći o NIN-ovoj nagradi i književnosti, da je pobuna protiv belodanog javašluka ne samo pravo umetnika, nego i dužnost umetnika. 

6. Drugi tom "Higijene nesećanja" je u knjižarama. Delo je prožeto mnoštvom pitanja i nedoumica kada je reč o spoznavanju sebe i sopstvenih granica. Koliko je bilo teško pisati jedan ovakav roman i koliko se tvoji stavovi i pogledi na svet podudaraju sa stavovima glavnog junaka Lea? 

Kada se na književnim večerima stigne do ovog pitanja, odgovorim pošteno: izvesne paralele su očigledne, ali držim da je Leo u svakom trenutku ili mnogo bolja ili mnogo gora osoba od mene. No, glavni junaci generalno mogu biti zgodna diverzija: čine da se čitaoci ne bave time koliko te ima u svim ostalim junacima. Kada govorimo o tome koliko je teško pisati ovu (ili bili koju drugu) priču, ponajviše govorimo o tome koliko je teško stvoriti likove, ući u njih, voditi ih – i od njih se, kad vreme dođe, oprostiti. Sledeća „slatka muka” na listi bila bi briga da se, pri vremenski skokovitom pripovedanju, ne počini greška u hronologiji događaja. Na kraju, valja spomenuti i zlatno pravilo:

ako priča pred čitaoce postavlja zagonetke, autor mora znati odgovore unapred. Čak verujem da mora znati i kraj. Ne govorim o tome da mora znati do u detalj baš svaku stanicu, ali one glavne, kao i konačno odredište – bolje bi mu bilo da zna. Kad se jednom emotivno investiraju u priču, čitaoci ne praštaju ćorsokačenja. 

7. Pozorište Dadov je još 2010. adaptiralo tvoj  roman "Zajedno sami" u predstavi koju je režirao Darijan Mihajlović. Koliko ste zadovoljni ovom adaptacijom i da li očekuješ da će možda i "Higijena nesećanja" biti preneta na scenu?  

Ne očekujem, niti bih pristao. „Higijena” bi mogla biti jedino serija (gledamo u tebe, Netflix:), to je upravo takva pripovedna estetika. „Zajedno sami” su pak drugačija zver, to se mahom moglo preneti na pozornicu, premda je bilo mnogo ustupaka iza kojih danas možda ne bih stao, Darjan se nije sasvim dosledno držao sjajne dramatizacije koju je za tu priliku napisala Branislava Ilić. S druge strane, neka njegova i njena rešenja nalazim boljim od svojih – tu u prvom redu ističem sjajnog Marka Živića, koji je tumačio lik Jovana. Jovan je u romanu starac, te je ovde osetno podmlađen; isprva me zabrinulo, ali se gotovo odmah pokazalo da ta promena odlično funkcioniše, čemu je svakako i sam Mare mnogo doprineo. Sve u svemu, „transferi” iz jedne umetnosti u drugu mahom su takvi: nešto se izgubi, nešto se dobije. Bilo je to fenomenalno iskustvo i velika čast, a i probijanje leda – moj prvi autorski ulazak u svet teatra, pošto sam pomalo i sam učestvovao, a moj kompozitor Rade Sklopić pobrinuo se za muziku . 

8. Kako posmatraš tu simbiozu književnosti i pozorišta? Da li je to mogućnost da poruka stigne do većeg broja ljudi ili se ta poruka izmeni načinom prenosa i ne postigne željeni efekat? 

Ta je simbioza organska i upisana u obe umetnosti praktično oduvek.

Stoga i nisam siguran šta danas stiže do većeg broja ljudi: počesto je reč o istoj ili sasvim slično senzibilizovanoj publici. No, dela nisu i ne treba da budu svodljiva na svoje poruke – osećam da bi inače bilo sasvim dovoljno pisati haiku. Taj osnovni značenjski nivo najčešće se doslovno i prenese, jer biva prepoznat kao jedan od elemenata „lične karte” dela. Sve ostalo teren je interpretacije, i baš u tome je srž: iako deo publike želi slepu odanost originalu, poenta zapravo nije u tome – to nije to delo, nego tumačenje dela od strane drugih autora (dramaturga, reditelja, glumaca i svih ostalih učesnika). Kako rekoh, nešto se na tom putu dobije, nešto se žrtvuje, neko se ushiti a neko naljuti – za polemike od te sorte možda je još bolji primer kinematografija: kada dobijemo ekranizaciju knjige ili stripa, pa i predstave (očekivalo bi se da je tu rizik srazmeno manji, a nije), publika se gotovo redovno podeli u dve kolone. 

9. Poznato je da si 2014. godine pisao tekstove za Kokanovu predstavu. Kakva su iskustva i da li uskoro možemo očekivati songove za neku novu predstavu? 

Bila je to jedna od najlepših autorskih sinergija u mom dosadašnjem iskustvu: muziku je radila sjajna Irena Popović, a vokalne aranžmane za moje stihove uradili smo moja drugarica, pevačica mog benda Nevena Glibetić i ja. Ta je fenomenalna radna atmosfera kasnije ovenčana i specijalnom nagradom Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu za tekstove songova – i zaista pripada Ireni i Neni koliko i meni, jer bez njih dve i njihove energije ti stihovi ne bi jednako upečatljivo oživeli. Naravno, Kokan je tu pravi mastermajnd, on je te songove osmislio i rasporedio na valjana mesta – imao sam, dakle, „pismeni zadatak na zadatu temu” i veoma mi je prijalo da, za promenu, imam „frontmena”, da neko drugi vodi mene, te da uklopim svoju kreativnost u već precizno zamišljen ram na takav način da sve stoji kao saliveno.

Velik i zanimljiv izazov, svakako ću se obradovati sličnoj prilici ako se ukaže.

10. Misliš li da je ovo loše vreme za pozorište, za umetnike,  ili, pak, ovo vreme podstiče kreativnost i angažovanost? 

Mislim i jedno i drugo, razlozi za oba sami se objašnjavaju. Izazovi su golemi i prilično provociraju, kako tvoj stvaralački nerv, tako i živce inače. A opet, mora se reći, vrlo mi je neumesno kad se neko plitko našali kako mi nećemo imati šta da radimo u uređenoj Srbiji, ako se ikada uredi. Hoće se reći da smo organizmi koji parazitiraju na situaciji, moto „što gore, to bolje”. Mehanizam mi je jasan: najviše halabuke podigne se oko dela koja dirnu direktno u društveno-politički osinjak, te šira javnost, vazda sklona uprošćavanju jednačina, time etiketira čitav tvoj rad. Ipak, mora se reći: ne ide mi u glavu odakle bilo kome potreba da komentariše album koji nije čuo ili knjigu koju nije pročitao, predstavu, film, seriju koju nije gledaoAko mene pitate, aktuleno ovde i sad samo je pozornica na koju izvodim svoje junake; njihove dileme, međutim, moraju biti univerzalno ljudske, situacija je samo katalizator. I daleko se više bavim ljudima nego situacijom, što se vrlo lako uvidi ukoliko se neko istinski zainteresuje za knjige i albume. Ako pak nekog ne zanima, nije da imam načina da mu promenim „mišljenje”.

Marčela u HuPikon upisala: Nedeljka Borojević