Bratislav Janković: "Nijedna institucija ne može da nadomesti nedostatak pozorišta"

Nikola Bešlić
okt 2018.

Praizvedbom predstave „Triptih o radnicima“ počeo je rad Gradskog pozorišta u Čačku. Tim povodom smo razgovarali sa Bratislavom Jankovićem, inicijatorom ideje o osnivanju profesionalnog pozorišta u gradu na Zapadnoj moravi. Ovaj mladi Čačanin glumu je diplomirao na Fakultetu umetnosti Priština u Kosovskoj Mitrovici, dok je master studije završio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Trenutno radi kao urednik dramskog programa Doma omladine u Kragujevcu.

Kako se osećate posle premijere predstave „Triptih o radnicima“, prve profesionalne predstave u Čačku posle više od 60 godina?

Svi smo vrlo uzbuđeni i zadovoljni. Utisak je da se zaista posle toliko godina desilo nešto jako važno, i to je neki utisak koji preovladava među ekipom predstave, a mislim da se to isto osećanje prenelo i na publiku. Predstava je imala jako dobar odjek u krugovima koji su nam značajni. Ne mislim samo na prijatelje i kolege već i na određen deo stručne javnosti koji  se odazvao pozivu i svojim prisustvom podržao naš prvi korak ka stvaranju Gradskog pozorišta Čačak. Međutim ja jedva čekam da predstava dobije svoj život i prirodni tok, da je delimo sa svim građanima koji budu posećivali novo pozorište.

Kako je došlo do toga da grad poput Čačka nema profesionalno pozorište? Da li je u prošlosti bilo pokušaja osnivanja?

Ne znam tačno, ali zapravo je to jedna velika nepravda koja je učinjena ovom gradu. Od zatvaranja pozorišta 1956. godine Dom kulture zamenio je taj nedostatak pozorišnog duha u gradu i održavao ga, kao što to čini i danas. Tako da su da građani ipak imali mogućnost da budu u kakvom takvom toku što se pozorišta tiče.  Međutim, nijedna institucija ne može u potpunosti da nadomestiti nedostatak samog pozorišta odnosno domaće pozorišne produkcije, koju svaki grad ima. Bilo je pokušaja da se pozorište osnuje, ali se verovatno u tim namerama nije istrajalo do kraja, jer je osnivanje pozorišta jedan vrlo zahtevan, kompleksan proces i potrebno je mnogo žrtvovanja, rada i znanja, a na prvom mestu ogromne ljubavi. Ja lično, da ne budem lažno skroman, usudiću se da kažem da posedujem nabrojane osobine i kvalitete da se time bavim.

Kako ste sada došli na ideju da to uradite?

Za mene je to prirodan put. To je moj posao itime treba da se bavim, za to sam učio školu i tako sam umetnički vaspitan i oblikovan. Prema mom mišljenju, biti glumac je mnogo složen poziv i ako odlučite da budete glumac pristali ste na jednu vrstu odgovornosti, ne samo prema profesiji već i prema samom svetu u kom se nalazite, da ga stalno promišljate oblikujete, negujete, unapređujete.  A izgleda da posedujem i određenu dozu lokal-patriotizma, u nekom najpozitivnijem smislu pominjem taj termin, od kog inače vrlo zazirem, to sam zapravo shvatio, kada sam razmišljao o svojim ličnim nagonima i potrebama da se upustim u ovaj proces.

Šta je sve potrebno od ideje do realizacije osnivanja profesionalnog pozorišta?

Ne bih vam sad nabrajao suvoparne korake, pravne i birokratske, ono što je osnovno jeste rad i istrajnost. Dobri kvalitetni saradnici, sa kojima se jako dobro razumete kako na umetničkim, tako i  na organizacionim nivoima.

Da li ste imali podršku lokalne zajednice i institucija?

Imam veliku podršku Gradske uprave, imao sam sreću da naiđem na ljude koji imaju veliko razumevanje i koji shvataju koliko je važno sve što činimo, zajedno su sa mnom u ovome, jer pozorište osniva grad. Ja sam glavni pokretač, inicijator i “terenski” radnik. A što se tiče saradnje sa drugim institucijama kulture, još je rano za to, ali mislim da bez dobre međusobne saradnje između institucija nije moguće pomerati granice, niko ne može baš samostalno funkcionisati, bar smatram da to nije dobar način, tako da se nadam da nam tek predstoje brojne i dobre saradnje.

Kakve su reakcije pozorišnih radnika i umetnika iz Čačka koji su do sada morali da rade van svog grada? Da li su spremni da se vrate i učestvuju u radu pozorišta?

Mene čekaju razgovori sa kolegama, kojih ima dosta kada govorimo o Čačku. Ne želim da se bilo ko oseti zapostavljeno i odbačeno, ja ne otvaram privatno pozorište, pa i da je privatno, pozorište ne sme biti “moje” niti bilo čije. Sa takvim stavom se ne postiže ništa I to nikuda ne vodi, takvi stavovi nas I dovode do situacija čiji smo svedoci baš ovih dana. Ja ću ga voditi u umetničkom smislu, verujem pravim putem, i tu ne sme biti kompromisa. Ali ima dosta posla da se uradi do početka rada na sledećoj predstavi, u kojoj bih želeo da učestvuje, lokalna ekipa glumaca i ostalih stručnih saradnika.

Da li je „Triptih o radnicima“ pokazatelj kakve predstave možemo očekivati u novom pozorištu? Mlada ekipa, mladi autori, angažovana predstava?

Apsolutno. Sledeća predstava mora biti na višem nivou ili bar da dostigne domete prve, ali iskreno na samom početku smo postavili  visok standard, odredili negde kakvu vrstu teatra ćemo negovati. Ni u jednom poslu ne možete biti nepogrešivi, greške i promašaji su sasvim u redu. Ali kao što sam već rekao umetnost i kompromis ne idu jedno sa drugim. Angažovano pozorište... Taj termin je toliko zloupotrebljen da ne bih na taj način o tome govorio, za mene I Pepeljuga može biti vrlo društveno angažovano pozorište.

Koji su sledeći koraci u radu Gradskog pozorišta Čačak?

Dosta pravnih i birokratskih koraka je sada na redu. Razmišlja se o naslovu za sledeću predstavu koja bi trebalo da se radi od nove godine, zatim uspostavljanje  repertoara, okupljanje novih saradnika itd.