Ibro Sakić: Radionice “Od publike do pozornice” su laboratorije u kojima se kuva umetničko delo

Sredinom oktobra u novosadskom Pozorištu mladih počele su radionice “Od publike do pozornice” kao prvi deo projekta “Automatizmi savremenog čoveka – aktivizacija publike” koji realizuje ova ustanova u saradnji sa Savezom dramskih umetnika Vojvodine, uz finansijsku podršku Fondacije “Novi Sad evropska prestonica kulture 2021” po projektu “Publika u fokusu”. Učesnici radionice su građani iz zone 021 i jedini uslov je bio da imaju između 30 i 50 godina. Pored njih učesnici su i rediteljka i glumci Pozorišta mladih koji će u drugom delu projekta raditi predstavu  po tekstu Tene Štivičić “Sedam dana”. Po čemu su ove radionice specifične, kako su koncipirane i na koji način će uticati na kreiranje pomenute predstave za portal “Hoću u pozorište” govori voditelj ovih radionica - Ibro Sakić.

Ibro Sakić je dramski i pozorišni pedagog, masterirao je Primenjeno pozorište na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Stalno je zaposlen u novosadskom Teatru mladih Mišolovka čiji je i osnivač. Već više od deset godina vodi tri pozorišne radionice sa decom i mladima koje imaju za cilj lični razvoj učesnika uz pomoć metoda iz korpusa primenjenog pozorišta.
Radio je sa različitim socijalnim kategorijama: osobe sa fizičkim i mentalnim hendikepom, deca bez roditeljskog staranja, deca sa i bez hendikepa, zaposleni u kompanijama (tim-bilding) i sl.

Kako su koncipirane radionice “Od publike do pozornice”?

Radionice su pažljivo osmišljene uz pomoć metoda Primenjenog pozorišta (Teatar u obrazovanju, Forum teatar, Proces drama) koji nam služe kao alat da se učesnici upoznaju sa tekstom komada, odnosno temama koje tekst tretira i pitanjima koje pokreće. Sve vežbe i zadaci kojima su učesnici izloženi obojeni su njima. Viđamo se svake subote u Pozorištu mladih i radimo tri sata. Cilj nam je bio da na ovim radionicama dođe do razmene na ličnom nivou, da se čuje mišljenje i sud ljudi, publike, sadašnje i buduće. Radioničarska grupa formirana je po principu “mikrokosmosa” jednog grada, jedne zajednice: zaposleni, nezaposleni, visokoobrazovani, nižeobrazovani, ljudi sa periferije, centra grada, ljudi iz manjih mesta, različitih veroispovesti, porodičnog statusa i interesovanja. Baveći se osetljivim socijalnim temama ovakva heterogena grupa ima priliku da aktivno učestvuje u koncipiranju predstave istovremeno unapređujući svoje interkulturalne kompetencije i sposobnost razumevanja različitosti. Na koncu, oni se bave sobom, na jedan nov način.

Koje su sve teme obuhvaćene ovim radionicama?

Teme obuhvataju pojmove u najširem smislu: stereotipe, ksenofobiju, predrasude, naučene društvene vrednosti, potrebu zadovoljavanja društvenih normi i konvencija, diskriminaciju, žensku emancipaciju, ravnopravnost u društvu itd. Rezultati radioničarskog rada će se koristiti u postavljanju  pozorišne predstave na čijim probama će prisustvovati učesnici radionice deleći sa glumcima iskustvo procesa nastanka profesionalne pozorišne predstave. Ovaj projekat je omogućio publici da bude deo kompletnog procesa kreiranja umetničkog dela kakvo je pozorišna predstava.

Imate dosta iskustva u vođenju pozorišnih radionica za decu i mlade. Da li je ovo prvi put da vodite radionice za ljude od 30 do 50 godina starosti? Koliko je teško raditi sa ovom grupom ljudi?

Tako je, već pet godina radim u Teatru mladih Mišolovka svaki vikend sa decom i mladima. Radio sam kao voditelj pozorišnih radionica mešovitih grupa, što je praktično značilo da su bili izmešani ljudi svih starosnih dobi, od dece preko mladih do starijih ljudi. Ipak, ovo je prvi put da postoji jasna odrednica po pitanju ciljne grupe učesnika kada su u pitanju odrasli. Ni to nije slučajno. Naime, likovi u tekstu Tene Štivičić imaju između 30 i 50 godina. Hteli smo da idemo na izvor, dakle ko bolje zna kako razmišljaju ljudi u ovoj uzrasnoj dobi od njih samih. Ne mogu da kažem da je ovo iskustvo za mene novo, kada govorimo o uzrastu učesnika radionice, ali je uvek novo iskustvo jer je svaka grupa različita. Koliko god se voditelj dobro pripremio za radionicu sa pretpostavkama kakvu će refleksiju dobiti za svaku pojedničnu vežbu ili zadatak, sama realizacija uvek donese “nešto” na šta niste računali. Kada je u pitanju ova konkretna grupa na radionici “Od publike do pozornice”, to je uvek iznenađujuće otvaranje. Čak, na mestima koja nisam punktirao kao tačku u kojoj će se razviti sadržaj, priča, davanje, deljenje. Ova grupa je posebna po mnogo čemu.  Subotom kad se vraćam kući nakon radionice,priznajem sam sebi, koliko mi je teško da ostanem emocinalno neutralan u svemu što se dešava na ovim radionicama.

Koja je suštinska razlika između radioničarskog rada sa decom i radioničarskog rada sa odraslima?

Ne postoje neke ogromne razlike kada je u pitanju samo vođenje radionice sa mladima ili odraslima. U planu i sprovođenju da, ali princip ostaje isti. Ono što je moj zadatak u svakom trenutku, i u jednom i u drugom slučaju, jeste da se učesnici osete dobro, prihvaćeno, sigurno, da imaju poverenja u mene, da ih “zarazim” dobrom energijom, uvučem u neki drugi svet, da odmore od realnosti i obaveza koje ih čekaju i koje će uprtiti na stepeništu kada budu izlazili iz pozorišta. I, pri svemu tome, da im bude zabavno, i sve lako. Da rade, stvaraju, sagledavaju, smeju se sebi i drugima, svetu.  Razlika u radu sa mladima/decom i odraslima jeste u tome, npr, što deca znaju ko ih vodi i ko je kriv/odgovoran za sve što se desi na radionici dok je odraslima trebalo da dođu na treću radionicu pa da me “primete” i shvate da je voditelj radionice taj koji nameće tempo, ritam, temu. Što je sjajno. Znači da se nisam nametnuo grupi, već da sam ih vodio. Takođe, deca su otvorena za sve, čak i najsramežljivija, samo im treba vreme. A odrasli su za neke stvari, odnosno vežbe, donekle isključeni. Ne osećaju ih jer dete u njima previše dugo spava. Zaboravili su da se igraju. To nije ništa čudno jer su “odrasli” i potpuno je razumljiv nesvestan otpor kad je potrebno da “podetinje totalno”. Međutim, iz radionice u radionicu stege kod svih popuštaju, a kod većine su već odbačene. Bio sam izuzetno zadovoljan kada je jedna učesnica, inače gospođa od 50 godina i psiholog po struci, nakon odrađene vežbe u kojoj treba da se provlači ispod sedišta u gledalištu i puže po podu, rekla da nije mogla da zamisli da će ikada u životu uraditi tako nešto. Grupa koju čine učesnici radionice “Od publike do pozornice” takođe je fascinantna i zbog toga sa koliko humora i bez poštede sagledava sebe i društvo koje nas okružuje i čiji smo i sami deo.

Kakvi su utisci sa radionica? Koliko ste zadovoljni njihovim tokom?

Pošto je jedan od glavnih ciljeva projekta “Publika u fokusu” bio razvoj publike, ne samo postojeće nego i širenje iste, shvatili smo da u našem kulturnom okruženju za ovu ciljnu grupu zapravo nedostaje participativnih programa. Retki projekti koji obuhvataju rad sa publikom, najčešće su namenjeni mladima ili marginalizovanim grupama. Ova kategorija stanovništva koja je naša ciljna grupa na projektu je glavni nosilac kulturnog i privrednog napretka društva, “prepuštena” sama sebi. Pokazalo se na samom startu ovog projekta da nismo pogrešili u odabiru ciljne grupe jer je odziv bio ogroman. Na žalost, nismo mogli izaći u susret svim ljudima koji su se prijavili da učestvuju u radionicama. Oni koji su postali učesnici radionica, malo je reći da su oduševljeni. Iako imamo evaluaciju nakon svake radionice i usmenu i pismenu, oni dele svoje utiske  i na fejsbuku, na stranici projekta. Njihovi utisci su najveća satisfakcija. Znate, ako vam osoba koja dolazi u pozorište često, i ima 50 godina, dakle nije prvi put u pozorištu, kaže “ovo ću pamtiti celog svog života” ja ne znam ni koja bi moja “tačna” reakcija bila na takav komentar.

Na koji način će ove radionice uticati na stvaranje pozorišne predstave pod nazivom “Sedam dana”?

Učesnici na temelju ličnih iskustava interpretiraju likove, izvode improvizacije, stvaraju scene igrajući se i na taj način predlažu intervencije u budućem radu na predstavi. Takođe, deleći lične sadržaje, učesnici su dali autentičan, “proživljen materijal” i iskustvo, koje će uticati na sam proces nastanka predstave, odnosno glumačke kreacije i rediteljska rešenja. U ovom trenutku ti lični stavovi učesnika o temama koje smo pomenuli su dragoceni glumcima, jer učesnici govore iz sebe, izlažući svoj život kao primer. Takođe, i glumci na radionicama  su tu privatno i govore u svoje ime. Time, smo dobili neku vrstu laboratorije u kojoj se kuvaju temelji za jedno umetničko delo uz pomoć publike, a za publiku.

Foto: Aleksandar Ramadanović



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste