Jelena Bogavac: „Superheroji su najveći gubitnici ovog grada, a ovaj grad je superheroj u gubitništvu ideala”

Tara Seničić
jan 2022.

Predstava „Betmen Robin Beograd” u produkciji Reflektor teatra, imaće svoje premijerno izvođenje 15. januara na sceni Dorćol Platza. Rađen po motivima romana-klepsidre „Betmen nad Zvezdarom / Robin sa Krsta”, ovaj komad donosi publici prepoznatljive priče sa beogradskog asfalta, o marginalizovanim mladim ljudima koji na njemu pokušavaju da se pronađu. Da saznamo nešto više o tome šta nas očekuje na premijeri, otišli smo na probu i razgovarali sa spisateljicom romana i rediteljkom predstave Jelenom Bogavac.

Polazna tačka za stvaranje predstave je bio sam roman. Koliko je ta osnova u nastanku komada izmenjena, nadograđena i kako je izgledalo kreiranje dramskog teksta?

Meni je, naravno, matrica oba romana bila potpuno poznata. Koristivši svoje pozorišno iskustvo i iskustvo u radu sa ovim ljudima, ja sam bez ustručavanja prema svom tekstu mogla malo da izvrnem priču, odnosno da je napravim sceničnijom nego što jeste. U romanu često ima monologa, i te monologe sam prebacivala u dijaloške forme i igrane scene. Kada se to radi, računajući na jedinstvo vremena i prostora kog se ja uvek držim, roman je morao da plati u linearnom smislu i da se pretvori u slike, i mislim da smo to prilično vešto izveli. Neke motivacije smo morali da zamenimo u sadržajnom smislu, da postanu presvučene u scenske motivacije, i da od literarnih postanu glumačke, a da zadrže osnovnu ideju. Ovo nije prvi put da radim sa svojim tekstom na sceni i znam kako se deskriptivan, monološki tekst pretvara u radnju i dijalog, tako da sam radila kao i obično. Uglavnom kad radim predstavu, to bude zbirka nekih mojih monologa koje onda kidam i pravim od njih scene. Mislim da su srce romana, njegove osnovne motivacije i osnovni zapleti ostali praktično nedirnuti.

Kako se režira sopstveni roman? Šta su olakšavajuće, a šta otežavajuće okolnosti u tom procesu?

Neću da filozofiram, nisam imala nikakvu otežavajuću okolnost u režiranju svog romana, zato što inače režiram dosta svojih tekstova. Napisala sam veliki broj izvedbenih tekstova za pozorište, dvadeset godina sam dramaturškinja u Bitef teatru i jako mi je poznat dramaturški proces. Kao sa tuđim tekstovima, tako i sa svojim. Olakšavajuće je što imam mnogo manje pardona prema sebi kao prema piscu kada radim predstavu.


Foto: Lado Jendrišek (hocupozoriste.rs)

I Betmen i Robin nastali su u vreme velikih kriza. Kako se bore sa njima?

U svom radu se mnogo bavim dokumentarnim pozorištem. I Betmen i Robin su suštinski dokumentarni romani, nastali iz istraživanja, razgovora i pravih doživljaja pravih ljudi, koje sam zatim romansirala i pravila od njih užu dramsku strukturu. Ono što je zanimljivo je da u predstavi postoji još jedna generacija Beograđana, Betmenovi roditelji. Probala sam da uhvatim sudar te tri krize: vremena Betmenove mame Vere,  samog Betmena – mog vremena iz mladosti devedesetih i vremena krize ovih klinaca sada. Vođena tim dokumentarnim principom, uglavnom se držim istine, koja na kraju postane potpuna scenska imaginacija i laž, ali se stvarno trudim da se držim skoro dnevnopolitičke teze kad počinjem da gradim likove: da su oni potpuno mogući i da su krojeni od pravih životnih priča.

Sezona Reflektor teatra tokom koje je predstava nastajala nosi slogan „Opet sloboda”. Kako ova priča koordinira sa tom tematikom?

„Opet sloboda” je zanimljiv naslov, učestvovala sam u njegovom kreiranju. Sloboda je neosvojiva i neizgubiva stvar. Sloboda je najveći privid i krajnji cilj i startna pozicija svih nas. I zato, ironizovano i poetizovano, floskula „Opet sloboda” prianja uz Betmena i Robina kao ruka uz rukavicu.

Predstavu prati specifičan proces nastanka tokom kog su prve dve „epizode” predstave izvedene pre same premijere. Kako ste se odlučili za ovaj poduhvat i šta to znači za publiku?

Mislim da publika koja dođe na premijeru neće imati pojma o našim prethodnim dvema epizodama, a oni koji znaju – neće im biti problem da prate i treću. Mi imamo tu neku vernu publiku, i onu potpuno nevernu, koja slučajno dolazi na naše predstave i koja ni ne treba da bude svesna ovog procesa. Mislim da je proces u ovakvom građenju likova i događaja zapravo najzabavniji i najzanimljiviji za ljude koji su unutra, koji rade na njemu, često ove naše probe liče na neki vid psihoterapije. „Eto tako” smo se odlučili, to je zapravo bio samo malo duži proces pravljenja predstave, jedne jedine koja će na kraju izaći.


Foto: Lado Jendrišek (hocupozoriste.rs)

Ko će moći da se pronađe u njoj?

Mislim da nema toga ko neće moći da se pronađe. Pošto je „Beograd Srbija u malom”, i već sve one teze koje postoje, ako zahvatimo tri generacije Beograđana, zapravo smo zahvatili pedeset godina života u Srbiji. Ova predstava vam neće doneti nijednu novu istinu o vašim životima, o životima vaše dece i vaših roditelja, ali će vam doneti neko neverovatno, totalno prepoznavanje i kroz to prepoznavanje, nadam se, izvesnu katarzu.

Ko su superheroji Beograda danas?

Superheroji Beograda danas, ili bilo kad, su ti obični klinci koji se iniciraju u nekakav život koji je malo veći od njih samih i zadat nekim socijalnim kriterijumima koje nisu sami skrojili. Superheroji su najveći gubitnici ovog grada, a ovaj grad je superheroj u gubitništvu mnogih ideala. Svaki deo koji je srušen upravo postaje superherojski; koji je razbijen, uvek kažemo višom silom, a u stvari nametnutom sociopolitičkom mašinom koja samelje gomilu nedužnih duša koje pokušavaju da u ovom mutljaku otplivaju kraul uzvodno. Što se mene tiče, superheroj i supergubitnik su ista osoba, danas i ovde, ili juče i ovde. Ovde sam rođena, ovde sam ostarila, Beograd dobro poznajem, Beograd obožavam i Beograd me je razočarao i samleo nekoliko puta, a opet se osećam kao superheroj tog raspada, kao i svi ovi ljudi s kojima sam predstavu pravila.


Foto: Lado Jendrišek (hocupozoriste.rs)

Šta bi Robin sa Krsta rekao Betmenu nad Zvezdarom?

„Nema stajanja, tata, jer Robin je mašina.” Na kraju predstave, kaže mu „Tata volim te”, Betmen mu odgovara „Volim i ja tebe”, i to im kaže i mama, odnosno baba. Stalno se bavim porodičnim konstelacijama i režiju nameštam kroz njihove psihoprocese, uvek tražim te porodične veze tata-sin-mama-ujak i dodeljujem im različite funkcije. Na kraju, koliko god rasturene, razdrobljene i skrušene bile, te porodice zapravo opstaju. A ne govorim ništa patrijarhalno, samo mislim da je ljubav osnov svega i da nas je ta ljubav održala, njojzi hvala.



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste