Jovana Petrović: „Uživam da lažem sebe i publiku da sam neko drugi“

Nikola Bešlić
mar 2018.

Jovana Petrović ima 26 godina i studira veb dizajn na IT akademiji. Ali to nije ono što je njena glavna preokupacija. Jovana se već 10 godina bavi glumom, prvo u dramskoj sekciji TŠ Drvo Art, zatim u Teatru 011, u kom je od osnivanja. Trenutno glumi u svih 5 aktuelnih predstava ovog teatra, a pored glume uskoči u pomoć i na poziciji rediteljke, PR-a, majstorke tona, kostimografkinje... Za svoju glumu dobila je preko 10 nagrada, ali ne ističe ih nigde jer smatra da je težak rad tek pred njom. O svom razvojnom putu, razvoju Teatra 011, dosadašnjim uspesima i planovima za budućnost Jovana danas govori za Hoću u pozorište.

Kada i kako si se prvi put susrela za pozorištem?

Prvi put sam o pozorištu i bavljenju glumom počela da razmišljam kao dete, u prvom ili drugom razredu osnovne škole. Kad god bih otišla na neku predstavu, pitala bih se sta se to krije iza velikih crnih zavesa, gde to glumci odlaze kada nisu na sceni, šta se krije iza tih maski... U tom nekom periodu se rodila moja ljubav prema glumi i želja za bavljenjem tim poslom. A kao glumica, na scenu sam prvi put kročila 2008. godine, u srednjoj školi, kada je Nataša Radonjić, moja rediteljka počela da rukovodi dramskom sekcijom TŠ Drvo Art, iz koje se kasnije razvilo naše pozorište Teatar 011. Prva predstava u kojoj sam igrala bila je predstava Efraima Kišona-"Da li je to bila ševa". Tada sam prvi put i sama postala deo onoga što me je do tad fasciniralo i čemu sam se divila izdaleka.

U Teatru 011 si od samog osnivanja možeš li da opišeš (i uporediš) svoj razvoj i razvojni put Teatra 011?

Ove godine proslavljamo mali jubilej-10 godina postojanja pozorišta... Mislim da niko od nas nije pretpostavljao da ćemo opstati toliko dugo, ostvariti veliki uspeh i da će nas samo i jedino entuzijazam i ljubav prema glumi toliko godina držati na jednom mestu.

Sami smo krčili svoj put ka uspehu, bilo je uspona, padova, ne mogu da kažem da je uvek bilo lako, ali mislim da je vredelo. Moram da pomenem i prijatelje iz Teatra 5 sa kojima imamo divnu saradnju i njihovog reditelja Zorana Rakića, našeg velikog prijatelja, kome dugujemo veliku zahvalnost i čiju smo nesebičnu pomoć i podršku imali od početka sve do danas.

Iskustvo je učinilo svoje, dosta ozbiljnije radimo, imamo drugačiji pristup svemu, a i sam ansambl je daleko brojniji i sa ponosom mogu da kažem da naše pozorište čine divni, izuzetno talentovani ljudi

Što se mene lično tiče, od 2008. pa sve do danas, pozorište i prevelika ljubav prema glumi me motivišu da svakim danom sve više napredujem i trudim se da budem bolja verzija sebe. Veliku zahvalnost dugujem i Nataši, pod čijom dirigentskom palicom radimo sve ove godine, koja mi je u medjuvremenu postala jako dobar prijatelj... Uz nju sam sazrevala i kao glumica i kao osoba, mnogo mi je pomogla u životu i dosta sam od nje naučila

Reci nam nešto o dosadašnjim uspesima i priznanjima Teatra 011, i koji su bili najveći izazovi sa kojima ste se susretali?

Kao što sam već rekla, na samim počecima nismo ni slutili da ćemo ostvariti veliki uspeh i za jako kratko vreme postati jedno od najboljih amaterskih pozorišta u Srbiji (ma koliko to neskromno zvučalo). Sa ponosom mogu da istaknem da smo od 2011. godine, od kad smo se registrovali u Savezu amatera, pa do sada na festivalima u zemlji i regionu osvojili preko 50 nagrada, kako pojedinačnih (za glumu i režiju), tako i kolektivnih (za najbolje predstave festivala). I ne mogu da ne pomenem predstavu Dragi tata, sa kojom smo za jako kratko vreme (11 meseci) ostvarili veliki uspeh, osvojili 14 nagrada na četiri festivala i predstavljali Beograd i Srbiju na medjunarodnom Festivalu festivala u Trebinju, gde smo osvojili dve zlatne maske. Na repertoaru trenutno imamo 5 predstava koje izvodimo bar jednom mesečno i koje su odlično prihvaćene od strane publike, a u pripremi su i neki novi projekti. Mislim da je to veliki uspeh za jedno amatersko pozorište, ako se uzme u obzir da nemamo sponzore, da sve ovo radimo iz čiste ljubavi prema glumi i umetnosti i da od toga nemamo nikakvu finansijsku korist. A najveći izazov je pridobiti i zadržati poverenje publike i svaki novi projekat raditi tako da bude bolji od onog prethodnog.

Kakav odnos imate sa publikom? Čini mi se da Vas uglavnom prate vaši vršnjaci, da li vam je to olakšanje ili teret? Koliko je teško napraviti predstavu koja uspeva da natera srednjoškolce da ne pogledaju u telefon 90 minuta?

Imamo zaista divnu publiku. Nisu to samo naši vršnjaci, niti samo srednjoškolci i osnovci, mada i oni dolaze u velikom broju i jako nam je drago zbog toga, jer se trudimo da vratimo mlade u pozorište. Našu publiku čini i nešto starija populacija i prava pozorišna publika koja nema predrasuda kada su amaterska pozorišta u pitanju. Nikada nismo tendeciozno pravili predstave za odredjenu ciljnu grupu. Kada pripremamo predstavu, dajemo sve od sebe da izborom teksta, režijom i glumom napravimo nešto što će svima biti zanimljivo, ne samo srednjoškolcima. Trudimo se da napravimo nešto što može da ih zabavi, opomene, ne ostavi ravnodušnima i da ih ne natera da gledaju na sat ili u telefone. Mislim da smo do sada uspevali u tome, a trudićemo se da tako bude i ubuduće.

U Teatru 011 radiš po potrebi sveee. Da li ti to nekad predstavlja teret? Da li poslove delite ravnomerno? Da li svako imaju svoje zaduženje ili postoji određena doza „anarhije“?

Ne predstavlja mi teret, kao ni mojim kolegama. Svako od nas je po potrebi kostimograf, scenograf, majstor tona ili svetla, kafe-kuvarica, vozač, šnajder, dizajner... . Možda je u tome tajna našeg uspeha, što smo svi kao jedan i što funkcionišemo kao jedna velika porodica. Kod nas nema "zvezda" i "zvezdica". Dešavalo se da glumci u jednoj predstavi tumače glavnu ulogu, a u sledećoj se oprobaju kao majstori tona ili svetla. Sve to zna da bude simpatično i najčešće iz toga nastanu situacije koje se dugo prepričavaju. Ko zna, možda jednoga dana uradimo predstavu u kojoj će glavna tema biti jedna naša generalna ili tehnička proba sa nameštanjem scene. Svakako ima materijala za to.

Tvoja primarna funkcija: glumica, pomoćnica reditelja i zamenica predsednika UO, uspevaš li da razdvojiš kreativan proces od birokratskih obaveza (organizovanje predstava, marketing..)?

Uspevam da razdvojim ta dva, jer kao zamenik reditelja i predsednik UO nemam neke velike obaveze. Tu sam da zamenim Natašu kada nije tu, da sa njom donesem neke bitne odluke, ali to ne utiče na kreativni proces, kao ni na moj rad na tumačenju nekog lika. Najveći deo posla (režija, odabir glumaca za neku predstavu, rad sa glumcima, birokratija, distribucija karata) obavlja Nataša. Mi smo tu da pomognemo, ali smo najčešće svega toga poštedjeni. Samim tim što nas oslobadja takvih obaveza, daje nam veću slobodu i više vremena da se posvetimo sebi i radu na predstavi.

Da li si se već odlučila za svoj poziv, gluma ili režija? I zašto?

Moj odgovor će uvek biti: gluma. Iz prostog razloga što još uvek uživam u tome da lažem i sebe i publiku da sam neko drugi, pa da u to zajedno poverujemo i što još uvek volim ovaj posao, ma koliko bio stresan. Sebično čuvam dete u sebi i ne dam mu da odraste, a to dete želi da se igra glume, još mu nije dosadilo. Iako pred svaki izlazak na scenu imam takvu tremu da je pravo čudo kako se na nogama pojavim pred publikom, i dalje uživam u tom adrenalinu. Kada se jednom "navučeš" na one aplauze i ovacije na kraju predstave, sa te igle se jako teško skineš. Rediteljski posao prepuštam onima koji to bolje znaju od mene.

Koliko ti je bilo teško da se uživiš u ulogu Malog u predstavi „Dragi tata“? Ima li sličnosti između tebe i tog lika?

Uloga Malog u predstavi Dragi tata je najteža uloga koju sam do sada radila i u isto vreme mi je i najdraža. Donekle smo slične. Obe smo pomalo buntovne, drčne, ne damo na sebe i dosta smo zatvorene po pitanju emocija i iskazivanju istih. A opet, u nekim segmentima smo totalno različite. Toliko da sam i sama jedva uspevala da opravdam neke njene postupke.

Ako izuzmemo emotivne scene u predstavi tokom kojih srce i dušu ogolim pred publikom i ostavim ih na sceni, možda je najteže bilo tumačiti deset godina mladju osobu, a da to bude uverljivo.

Ali imala sam tu sreću da radim sa divnom ekipom, pa je sve bilo dosta lakše

Tema predstave „Dragi tata“ mene asocira na ’90e, slažeš li se? Ili misliš da je univerzalnija, aktuelna i danas?

Nažalost, aktuelna je i danas. Najbolji pokazatelj toga jeste to što se u odredjenim segmentima predstave pronadje ako ne svaka, onda svaka druga osoba u publici.

Posledice tih nesrećnih 90-ih su i dalje prisutne svuda oko nas. Ako se malo osvrnete oko sebe i dalje na svakom ćošku možete primetiti neko zlo koje vreba, a koje je u predstavi prikazano kroz lik Crnog. Samo je pitanje da li želimo to da vidimo i nešto preduzmemo ili ćemo i dalje okretati glavu. Rezultat vremena u kome živimo, ovih okolnosti i sistema jesu roditelji koji zanemaruju svoju decu, obuzeti dešavanjima na političkoj sceni, nekim svojim problemima i nezadovoljstvom. Roditelji koji zaboravljaju da svojoj deci pruže ono što im najviše treba: ljubav, podrška i razumevanje. Kao posledicu svega toga imamo decu koju vaspitavaju ulica i mediji, decu koja su prepuštena sama sebi, baš kao Milica i Bane u predstavi Dragi tata. Decu koju roditelji, sistem, nastavnici i profesori osudjuju i čine veliku grešku time što se bave posledicama problematičnog ponašanja umesto da se zapitaju šta je uzrok svemu tome. Devojčice poput Milice i dečaci poput Baneta su kolateralna šteta jednog vremena, sistema, odsustva autoriteta i odsustva pravih porodičnih vrednosti, odnosno poremećenog sistema vrednosti u kom se kao normalno prikazuje sve ono što nije. To nas je i inspirisalo da ovaj komad postavimo na scenu. Cilj nam je da podsetimo, upozorimo, opomenemo i takve klince prikažemo publici onakvim kakvi zaista jesu: željni ljubavi i pažnje.

Uostalom-ne vidim da se od 90-ih pa na ovamo nešto bitno promenilo, što bi učinilo da ova priča ne bude aktuelna; osim što smo rešili da se malo igramo demokratije, ali nam baš nešto i ne ide. U toj predstavi zvanoj "Demokratija" nam igraju isti likovi koji su igrali i 90-ih, a mi umesto da skinemo tu predstavu sa repertoara i dalje aplaudiramo tom ludilu, toj parodiji na zadatu temu i tražimo reprizu. Glupost, mazohizam, šta li je...

U martu (28) igrate predstavu „Šećerna vodica“, reci nam nešto o toj predstavi, zašto bi publika trebalo da dođe da je pogleda?

Predstavu Šećerna vodica smo radili po scenariju Leona Kovkea za istoimeni film sa Sonjom Savić iz 1983. godine. To je priča o devojci koju zbog muškobanjastog izgleda i ponašanja zovu Djura, priča o devojci koja sve svoje ispade pravda svojim ružnim izgledom (veliki nos i ogromna stopala) i koja misli da će odlaskom na plastičnu operaciju sve promeniti. U pitanju je komedija, koju igramo od 2014. godine, koju je naša publika divno prihvatila. Ovom prilikom pozivam sve da dodju 28. marta da je pogledaju. Obećavamo dobar provod i smeh do suza.

Tvoji lični i planovi Teatra 011 sa blisku i dalju budućnost?

Neki moj plan je da napredujem na profesionalnom planu, da se usavršavam i radim još više, jer mislim da još uvek nisam ni na pola puta i da nisam ostvarila ni trećinu onoga što sam sebi zacrtala.

Kada je pozorište u pitanju, cilj nam je da budemo i bolji nego do sad i da tu liniju izmedju profesionalnog i amaterskog pozorišta učinimo nevidljivom, da predstave koje ćemo raditi u budućnosti budu još bolje od onih koje smo do sada igrali. Nadamo se još većim uspesima od onih koje smo do sad postigli i vredno radimo na tome. Izuzetno me raduje kada čujem da je neko poželeo da se bavi glumom gledajući našu predstavu ili kada neko ko nikada pre toga nije bio u pozorištu poželi da dodje ponovo. Cilj nam je da tako bude i u budućnosti.

Trudili smo se i trudićemo se da promovišemo kulturu, umetnost, prave vrednosti... Jedino na taj način možemo da se borimo protiv nekih ružičastih i ostalih nazovi televizija, tabloida i novinarčića...jednom rečju-šljama koji nad nama vrši kulturni genocid, nameće nam kao normalno sve ono što zapravo nije.

Želimo da dopremo do svesti mladih, da im pokažemo da umetnost i bavljenje nekim lepim stvarima mogu biti beg od ove tragi-komične realnosti. Voleli bismo da neke nove klince  ubedimo da su pismenost, obrazovanje, odlasci u pozorište, u bioskope, na kulturne manifestacije zapravo cool, iako im društvo nameće drugačije stavove. Svesna sam da na taj način nećemo promeniti svet, ali ga barem možemo učiniti lepšim mestom za život.