Lea Jevtić za Hoću u pozorište: Teatar je alat za borbu

Nije tajna da je umetnički hleb teško zaraditi; kao i da je položaj umetnika u Srbiji daleko od zavidnog. Da bi se postalo umetnikom treba preći dug put: od prijemnog ispita koji nisu ni malo laki, zatim završavanje studija i traženje što više angažmana kako bi se zanat ispekao, a nemali je broj onih koji pokušaju i po nekoliko puta, a na kraju se odluče za drugu profesiju. Lea Jevtic je primer neodustajanja od svog sna i da bi razvila svoje talente, odlučila je da glumu upiše na Prištinskom univerzitetu, ali i da usavršavanje svog talenta proširi i na alternativno pozoriste.

Možeš li mi reći nešto više o svojim studijama, pre svega odluci da pokušaš na Fakultetu na Kosovu?

U Srbiji postoje samo tri državna fakulteta koji imaju program Gluma, Fakultet umetnosti Priština-Zvečan jedan je od njih. Nakon tri godine neuspelih ili polu-uspelih pokušaja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odlučila sam da dam šansu i ovom fakultetu koji mi se ispočetka činio tako dalekim i nebitnim. Drago mi je da sam tako uradila, zato što se pokazalo kao dobra odluka i pored svih poteškoća i nesaglasnosti sa određenim stvarima na ovom fakultetu.

Da li smatraš da je ta odluka hrabra?

Možda i bih da ne vidim studiranje glume kao neophodnost, što ono jeste u mom slučaju. Ovako, samo sam vrlo srećna što sam konačno dobila priliku da se akademski obrazujem u onome što je dato i što osećam da mi je potrebno.

Da li se delikatnost situacije u odnosima prema Kosovu odražava i na obrazovne ustanove i u kojoj meri?

Svakako da se odražava, naši su fakulteti na Kosovu pretrpeli ogromne promene: selidbe, konstantne pokušaje zatvaranja i gašenja bilo kojih srpskih ustanova. Tako i mi studiramo sa dozom straha da će se naš fakultet ugasiti i da će naše studiranje biti “ni za šta”.

Kako ljudi reaguju kada im kažeš da studiraš na Kosovu?

Reakcije ljudi oko mene, ljudi koji nisu “iz posla” uglavnom su bile samo iznenađenje, dok smo nemali broj puta doživeli omalovažavanje od strane “ljudi iz posla” kada čuju da smo sa Prištinskog univerziteta. Međutim, lep je osećaj razbiti te predrasude kao što smo to uradili, isto tako nemali broj puta, na raznim festivalima. 

Postoji li nešto što je specifično za vaš fakultet?

Osim lokacije ne razlikujemo se mnogo od ostalih umetničkih fakulteta. Jedino što, nažalost, nemamo veliki budžet što znači samostalno snalaženje oko kostima, scenografije, i svega ostalog što ne spada u naš domen. Ali eto, to nas je samo osposobilo i nikako razmazilo.

Pored angažmana na fakultetu, zanimaš se i za alternativno pozorište. Šta ono obuhvata i na koje načine uspevaš da se baviš njime u Srbiji?

U Srbiji se trudim da posećujem što više radionica koje obuhvataju netradiocionalne načine rada i stvaranja predstave, likova… Međutim, mnogo više učim van okvira naše države posećujući, takođe, raznorazne radionice, letnje škole, razmene, festivale.

Jedno do tvojih interesovanja je i tzv.pozorište potlačenih. Mozeš li mi reći nešto više o tome?

Sa pozorištem potlačenih sam se tek nedavno srela u potrazi za pozorišnim “alatima” koje možemo koristiti u edukaciji o ljudskim pravima, jer to je ustvari tema koja mi najviše okupira misli. Stoga, ne znam još uvek mnogo o tome, osim onoga što sam mogla da pronađem u knjizi Augusta Boala, koju toplo preporučujem, čiji je naslov “Teatar potlačenih”; ali, ono što znam jeste da je teatar jedno od glavnih alata za borbu i da ga treba iskoristiti i ne smatrati predstave/performanse/instalacije koje su nastale iz ovih razloga manje “umetničkim”.

Na koji način misliš da bi pozorište potlačenih, odnosno rad sa osetljivim grupama kroz pozorišne aktivnosti i projekte, moglo da promeni stanje u današnjem drustvu?

Na mnogo načina! Ali ono što ću izdvojiti jeste sposobnost teatra da nas lično uvuče u nečiji problem i da on tako lako postane naš. Direktno buđenje onoga što mi ljudi posedujemo kao najbitniju osobinu – saosećanja. Jedino tako svest može biti, ukoliko ne promenjena, a ono makar probuđena.

Da li bi zainteresovani mogli da se priključe nekom od projekata ili je potrebno biti profesionalac da bi se bavio ovim domenom?

Ovakav tip teatra namenjen je, kako je Boal rekao, i glumcima i ne-glumcima.

Gde se mogu naći više informacija o radionicama i projektima?

Moj glavni izvor informacija je Marija Popović iz SKCNS-a. U cilju obaveštavanja, napravila je grupu na fejsbuku skcns omladinski projekti, gde redovno postavlja bilo koje razmene, konkurse, radionice itd. Svi koje ova tema zainteresuje, mogu da potraže grupu na fejsbuku i traže pristup. 

Zahvaljujući vannastavim aktivnostima, i glumi uopšte, trenutno si u Belgiji gde učestvujes u jednom projektu. O čemu se radi?

U Belgiji sam na EVS (European volunteer service) programu Erasmus-a. Ovaj EVS omogućuje mi pet meseci volontiranju u Destelheide centru za omladinu, umetnosti i kreativnost, što znači konstantno posećivanje radionica (teatar čula, teatar potlačenih, letnje škole i akademije, rad sa režiserima, itd.) koje će me na kraju programa učiniti trenerom, odnosno osposobiću se za samostalno vođenje istih. 

Baviš li se jos nekim vidovima umestnosti, sem glume?

Oh, pa mene sve interesuje! Dugo sam bila trener hip-hop plesa za decu i tinejdžere, sviram gitaru i pevam u ženskom bendu “Comme il faut” koji sam osnovala sa svojim divnim koleginicama sa muzičkog smera; dramaturgija, režija, pa i montaža, photoshop, sve su to stvari bez kojih ne mogu.

Imaš li neku poruku za naše čitaoce?

Želite u pozorište! I posećujte i studentske predstave, možda se prijatno iznenadite!