Ne samo o pozorištu sa Kristinom Jovanović

Nikola Bešlić
maj 2018.

Kristina Kika Jovanović uskoro završava glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu. Za to vreme glumi u BDP-u, u predstavi „Zojkin stan“, u projektu Pozorište lektira, u predstavi „Pokondirena tikva“, u projektu „Nevidljivi grad“ Dah teatra , peva u bendu E-play, uskoro planira prvi album sa svojim bendom, glumila je u hrvatskoj seriji „Prava žena“...

Jesmo nešto zaboravili da spomenemo?

Po struci sam juvelir, pravim i dizajniram nakit od srebra i slično. Kao dosta mlađa bavila sam se valjanjem, slikanjem, pa tekvondoom, uglavnom sport i umetnost.  

Kako postižeš sve ovo? Kada spavaš?

Stižem, ovo je takav posao, sve dođe u jednom naletu, pa ga nema, nema ničega. Onda si sam, upadaš u depresiju, kopaš nove stvari koje možeš da radiš. Kada nije bilo glume bavila sam se plesom, čak sam i režirala muzičke spotove. Tražiš nove stvari u nedostatku prvih, pa onda opet dođu ove prve. Imaš periode kad spavaš, kad ne spavaš, kad previše spavaš, kad ne spavaš uopšte. Sve je to tako malo konfuzno.

Koliko znanje iz jedne umetnosti možeš da preneseš u drugu?

Apsolutno. Prvo, međuljudski odnosi. Kad si u bendu, definitivno nisi jedinka, tu si musketar, svi za jednog jedan za sve. Drugo, na setu ima toliko ljudi i prosto ja imam potrebu da se svima donekle povežem. Ako ne možemo da se zgotivimo onda bar da ne stajemo jedni drugima na žulj. Učiš da pobiješ sebe, da funkcionišeš za taj jedan organizam. Kad daješ, daješ svima. Zatim, moraš da naučiš da zaštitiš sebe od svega toga. moraš sebe da ceniš, onda se sve to izniveliše. Nađe se neki balans.

To što na bini imaš kao muzičar, je drugačije, jer si to ipak ti, nisi lik, direktno komuniciraš sa publikom. I taj neki osećaj je meni pomogao da se ja opustim i da budem bolja u glumi, na sceni, da budem sigurnija u sebe. Jer sam imala mnogo manje iskustva u pozorištu nego kao pevačica. Tu mi je bend pomogao da osetim binu kao nešto svoje, bliže sebi.

Kakav je bio rad na predstavi „Zojkin stan“, veliki ansambl, ozbiljna produkcija, Ana Sofrenović kao zvezda predstave?

Prvo, za projekat je audicija trajala 3 dana, zatim probe nisu bile klasične. Ulazili smo u prostor tako što smo radili improvizacije na zadate teme, pa smo tek onda na to dodavali tekst. Bilo dosta izmena u postavi. Radili smo svaki dan ja mislim jedno 10 sati, jedno 2-3 meseca. Nema puno predstava gde ceo ansambl mora da funkcioniše kao organizam, ako je jedan rastrzan predstava nema smisla. Svi moramo da budemo zategnuti, i to je čar igranja te predstave, bukvalno kako kročimo na scenu opet smo u tom modu i igra kreće.

Nisam se nadala da će kolege imati toliko podrške prema nama mlađima. Ana me je stvarno oduševila, stvarno mi je bila podrška i puno sam naučila od nje. Kad god sam bila nesigurna, prišla mi je, pomagala. Baš jedno neverovatno biće, mnogo divna žena. Takođe Nataša Poplavska, rediteljka prestave je jedna od retkih koju zanima kako je svako igranje prošlo, dolazila je nekoliko puta iz Makedonije na predstavu.  Maja Mitić, koreografkinja, je takođe uradila sjajan posao. Nju znam iz DAH teatra, to je alternativno pozorište, prvo takvo pozorište u Srbiji. Tu sam učestvovala u projektu „Nevidljivi grad“, to je isto improvizacija, predstava se igra u autobusu, gde mi pričamo priču o Beogradu. Putnici, slučajni putnici su ustvari gledalište. Svaka scena je vezana za određenu stanicu, nama ako bus ne ide do sledeće stanice, mi prosto moramo da pričamo o ovome gde smo, ima plesa, priča o manjinama, arhitekturi...vrlo je zanimljivo.

Kako srednjoškolci reaguju na predstave iz projekta Pozorište lektira?

Pozorište lektira pravi predstavu koja traje 45 minuta i onda posle predstave se razgovara sa likovima, ne sa glumcima već sa likovima iz dela. Pitaju nas zašto koji lik kako reaguje, postupa i slično. Onda se rade improvizacije, vratimo jednu scenu i deca iz publike nam govore šta treba da radimo. I to je baš zanimljivo. Uvek je drugačije.

Projekat je napravljen da bi mlade ljude približio pozorištu i naterao da čitaju. Jer mi ne ispričamo celu priču već skraćenu verziju, i broj likova i radnju smanjimo da stane u 45 minuta, a deca moraju da pročitaju da bi shvatili celu priču. To je fora da srednjoškolci dolaze jer im koristi i da se osveste malo i u odnosu sa svojim drugarima, jer danas vlada velika otuđenost. Možda ako pogledaju predstavu prepoznaju neke svoje greške u ponašanju. Na primer u Pokondirenoj tikvi to je upravo to, jurnjava za novinama, bez obzira na sve okolo, i ljude koji te okružuju. Bude zanimljivo kada se otvore i krenu da komuniciraju sa nama, nisu oni potpuno budalasti koliko mi možda mislimo.

Mislim da bi ovako nešto i meni pomoglo da lakše savladam lektiru kada pogledam predstavu koja je ovako razigrana i puna humora.

Kakva iskustva nosiš sa snimanja serije „Prava žena“ u Zagrebu? Da li misliš da je umetnost stvar koja ne bi trebalo da poznaje granice?

Apsolutno se slažem. Zato je vreme nemog filma bilo savršeno. Glumice iz Praga su igrale glavne uloge u Holivudu, i obrnuto. I sve je bilo divno. Onda je došao jezik. Mislim da u svemu možemo da nađemo umetnost ako tako pristupimo, formati su različiti i imaju različitu funkciju.

Meni je to bilo fantastično iskustvo zbog zanata. Tamo snimaš 6 dana nedeljno po minimum 12 sati, snima se 10 scena. I tu nema priprema kao što smo mi neki razmaženi navikli. Moraš da budeš dobar u svakom trenutku. Ono gde si loš izlazi iz montaže, ne znam kako. Ako uradiš jedno dobro, jedno loše, tu gde si bio loš, je bilo bolje svetlo u kadru i to će videti svetlost dana, to je valjda taj baksuz. Ta serija i taj Zagreb gde sam živela 8 meseci me je spojila sa predivnim ljudima sa kojima ću moći da sarađujem i u budućnosti.

Bend, E-play, u kome pevaš prateće vokale izdao je peti studijski album pod nazivom „Sloboda“. Šta za tebe predstavlja sloboda i da li se osećaš slobodno?

Ja pokušavam, baš radim na tome da se osećam slobodno, zato sam valjda i siromašna. Realno, očigledno stvari koje radiš bez kompromisa se jako teško isplate. Odnosno treba im mnogo vremena. Taj album je to, Majino uzimanje stvari u svoje ruke, skroz se pustila, dala sebe, odnosno potpuno se oslobodila. Svi smo se složili da je to najbolje ime za album. Za mene je sloboda, takođe, rad bez kompromisa, ustvari da se ne bojiš da te drugi osuđuju.

Da li si imala uzora u nekom periodu svog rada?

Potreba da budem dobra i da kopam dublje, je proistekla iz toga što imam dva starija brata, gde sam ja uvek bila kao neka blentava klinka. Ali kada sam otkrila muziku onda su krenuli da me gledaju malo ozbiljnije. Iz tog perioda su ostali Pink Floyd, The doors...

Prva ženska figura koja me je oduševila je bila Šakira. Nisam gledala na nju kako mrda kukovima, više sam gledala kao ženska u običnim pantalonama, u blatu, dere se i boli je uvo. Tu sam shvatila da ne moram da budem uvek sređena i "cici-mici" nego da mogu da budem malo i drčnija.

Stižeš li da ideš u pozorište? Imaš li neku preporuku za naše čitaoce?

Stižem, i imam, baš imam. Prvo Jami distrikt, apsolutna preporuka. Super režija, super tema, sve vreme je vrlo na ivici što je super. Njih tri su fantazija, vrlo je lepo videti, mlade, pametne, talentovane, lepe, zgodne glunmice kako izvode to što treba i baš kidaju. Mnogo lep osećaj.

U UK Vuk predstava "...i ostali". To treba pogledati, prvo tematika kojom se bavi, drugo ekipa je odlična. Treba se pripremiti jer će te vratiti na ono kada nisi bio dobar čovek, što je dobro. Mislim da treba da gledaju mlađi, da bi shvatili da neke stvari koje im se nameću nisu dobre, jer je na kraju ipak najvažnije biti čovečan, a to se gubi, posebno u pubretetu gde nas vuče da mi budemo ti kul ljudi i onda potpuno izignorišemo da je nekome potrebna naša pomoć.

Zojkin stan treba pogledati jer je zanimljivo miks svega. I Ministarku u Buhi, ali to se već igra dugo, i odlično je.

Najveća želja u karijeri?

Moja najveća želja što se tiče glume, baš najveća, je da igram heroinu akcionog filma. Bez zezanja, npr Nemoguća misija, i ne Tom Kruz nego ja. To mi je baš san jer mislim da bi to mogla maestralno da uradim.

A što se tiče muzike, s obzirom da sam fan fubala, želela bih da imam koncert na stadionu.



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste