Žan - Batist Demarinji za Hoću u pozorište: 'Posle više od četiri godine postojanja, dokaz smo da pozorište može da opstane.'


jul 2017.

U Beogradu 2009. godine je osnovana nezavisna pozorišna trupa KrozProzor Fabrika. Njihov cilj je bilo razvijanje i negovanje drugačijeg pozorišta, čiji se pristup razlikuje od uobičajenog u Srbiji i koje je društveno odgovorno. Od samog početka, u fokusu je obučavanje novih glumaca i tehničara, ali i stvaranje pozorišnih produkcija. Ovaj pristup se realizovao kroz Slobodnu dramsku akademiju, namenjenu pozorišnim profesionalcima i svim zaljubljenicima u pozorišnu umetnost. Le Studio je privatno pozorište koje je osnovano 2013, a nedavno je preseljeno na novu adresu : Poenkareovu 26,  gde je prva predstava odigrana 23. juna. Ovim povodom smo porazgovarali sa Žan - Batistom Demarinjijem, jednim od osnivača i direktorom pozorišta.

demarinji-intervju2

Da li ste zadovoljni premijerom koja je održana 23.juna i možete li nam reći nešto više o predstavi?

Prva predstava koju je publika imala prilike da vidi u novom prostoru jeste upravo predstava polaznika pozorišne škole Le Studio-a. Veoma sam zadovoljan kako je prošla premijera, naročito imajući u vidu složenost same predstave. Naime, delo SaDa reci Da, zasniva se na improvizacijama na kojima su moji učenici radili tokom cele godine. Radi se o nečemu što se zove “kreativno stvaranje”. Tako, bez obzira na to što je donekle postojala moja intervencija, pošto sam je ja režirao, predstava je sastavljena od elemenata koje je svako od polaznika pojedinačno razrađivao.

Imajući u vidu da je prva predstava na ovoj adresi, želeli smo da upoznamo publiku sa samim prostorom. Zato je delo izvedeno kao pokretna predstava gde jedan deo publike napušta glavnu salu i odlazi iza kulisa da bi zavirila šta se dešava iza dekora: druge, intmnije scene koje se tamo odigravaju. Zbog toga volim da kažem da je to predstava kojoj se publika vraća, jer pri svakom novom prikazivanju, postoji deo predstave koji nije viđen.

Možete li nam reći nešto više o pozorišnoj školi u okviru Le Studio-a? Ko može da se upiše i postoje li posebni kriterijumi koje treba ispuniti?

demarinji-intervju3Sama ideja o školi je višestruka. Pre svega je cilj pružiti nastavu drugačiju od uobičajene u Srbiji. Radimo na drugačijim tehnikama, polazeći od drugačijih uloga. Sa druge strane, ima mnogo mladih, talentovanih ljudi koji nisu imali prilike ili mogućnosti da se školuju na FDU, ali ni da priušte privatnu glumačku akademiju. Upravo iz tih razloga ljudi su neretko prinuđeni da odustanu od svog sna da se bave glumom.

Međutim, naša škola je tesno povezana sa našim pozorištem. Mnogi glumci koji su počeli kao naši učenici, kasnije su se pojavljivali u našim profesionalnim ostvarenjima.

I zaista, nema posebnih kriterijuma koje bi trebalo ispuniti. Razlog tome je što zaista postoji mnogo talentovanih glumaca koji naprosto nemaju uspeha na audicijama. Dakle - kod nas nema audicije. Istina je da ostaju samo oni kojima odgovara pedagoški pristup i način rada, pa vremenom dolazi do prirodne selekcije, ali prvobitno su svi dobrodošli i ima mesta za sve.

Kakvi su vam planovi za ovo leto, da li će publika imati priliku da vidi još predstava ili ćete sačekati jesen i početak nove pozorišne sezone?

Ovog leta neće biti više predstava, ali ćemo imati probe održavaćemo radionice. Održaće se radionica filmskog stvaralaštva, pripremamo našu sledeću predstavu kao i predstavu Istrajnost, za koju smo dobili poziv da predstavimo na festivalu u Baru ovog leta.

Koliko je publika zainteresovana za predstave koje su nesvakidašnje ? Da li ste zadovoljni kako publika reguje na vaše predstave?

Veoma sam zadovoljan. Čini se da je publika kod nas pronašla pozorište kakvo joj je nedostajalo, neposrednije, bliže njenim navikama, veselije. Na primer, posle poslednje predstave jedan od gledalaca koji je prvi put došao i koga ne znam, dakle, iz ranijeg viđenja, potražio me je da mi se zahvali što su on i njegova žena imali prilike da provedu veoma prijatno veče. Rekao mi je sledeće : ”U pozorište idem samo da bih pravio društvo ženi i uvek mi je dosadno. Bio sam u JDP-u, Narodnom pozorištu, Ateljeu 212 itd. , a sada po prvi put imam želju da opet dođem. Znate kakvi su Srbi: svi govore da idu u crkvu, a u stvari sve možeš da nađeš u kafani. ”

Da li, prema vašem mišljenju, alternativna scena, i pre svega alternativna pozorišna scena može da opstane u Srbiji?

Upotrebili ste pravu reč: opstati. Posle više od četiri godine postojanja, dokaz smo da pozorište može da opstane. Da preživi da, ali ne i da živi. Mi znamo koja je cena ovog postojanja; imali smo neverovatnu sreću  da imamo priliku da se bavimo pozorištem i da imamo vernu publiku. Ipak, preživljavanje je način života svakoga ko živi u ovoj zemlji.

Recimo to ovako: najlepši cvetovi nisu oni zasađeni na uređenim javnim površinama, već oni koji cvetaju u divljini, koji odolevaju pesticidima i prkose baštovanima, rastu u pukotinama na pločniku.

Upravo to radi naše pozorište: boemsko pretvara u lepotu.

Kao iskusni umetnik, možete li nam reći po čemu se srpska publika razlikuje od ostalih ? Kakav je odnos naše publike prema pozorištu?

Već četiri godine se nalazim sa druge strane scene, sa publikom u sali, odakle gledam predstave, i nisam siguran da mogu da dam adekvatan odgovor. Mislim da se te pojedinosti ogledaju pomalo u celom društvu. Ono je istovremeno veoma disciplinovao (odnosno, radi ono što mu se kaže) i veoma prijateljski nastrojeno.

demarinji-intervju1Prilikom svečanog otvaranja početkom juna, organizali ste tokom nekoliko večeri žurke i svirke gde je publika prvi put mogla da vas poseti na novoj adresi. Planirate li da nastavite sa ovakvim programom koji bi u nekom trenutku pretvorio Le Studio u neku vrstu umetničkog centra?

Ne verujem da ćemo organizovati žurke. U pitanju je bila žurka kojom smo obeležili otvaranje, ali ćemo nastaviti sa svirkama. Kroz razgovor sa kolegama, uvideo sam da to ovde nije uobičajeno, za razliku od Francuske gde u gotovo svim pozorištima postoji i igrani i muzički program.

Naš muzički program se zove “kasni večernji šou” u okviru njega želimo da predstavimo umetnike čiji nastupi, prema našem mišljenju, podsećaju na pozorišne. Tada publika nastupu poklanja istu pažnju sa kojom gleda i predstave.

Već duže vreme živite u Beogardu i navikli ste se na život u drugoj kulturi, ali da li je i koliko teško raditi na jeziku koji Vam nije maternji; koliko je zahtevno raditi na srpskom i na koji način radite na scenarijima i tekstovima?

Recimo da je to od samog početka predstavljalo jedno od, ako ne i najveće ograničenje. Prihvatio sam to bez mnogo pogovora, ali je sasvim izvesno da to umnogome menja stvari. Na primer: tradicija francuskog pozorišta je pre svega tradicija teksta - sve polazi od teksta i tekst se neprikosnoveno poštuje. Kada sam počeo da se bavim pozorištem u Srbiji, na jeziku koji sam više naslućivao nego zaista razumeo, moja pažnja je bila usmerena na drugu stranu: na scensku igru. Drago mi je da sam imao priliku da preusmerim fokus, jer sam otkrio mnogo stvari na koje ne bih mnogo obraćao pažnju da sam nastavio da radim na maternjem jeziku. Međutim, još jedan problem je što se ponekad ne razume sve u potpunosti sa jezičke strane. Radim mnogo polazeći od improvizacija. Trenutno imamo tri predstave koje su tako nastale : Jedan zarez nesto (2009), Istrajnost (2015) i aktuelna SaDa reci da (2017), koju sam uradio u saradnji sa mojim učenicima. Ipak posao režisera je takav da gledaš scenu koju predlažu glumci, a vidiš dve: onu kakva jeste i onakvu kakva bi mogla da postane, polazeći od onoga što se nudi. Za to je razumevanje jezika neophodno. Da bih izbegao nejasnoće, posle svake scene razgovaram sa glumcima gde im tražim da mi pričaju o svakoj od njih kako bih se uverio da sam sve dobro razumeo. Sem toga, sam rad na tekstu ne predstavlja veliki problem. Ja ga čitam na engleskom ili francuskom, a glumci ga izvode na srpskom.

U Le Studio –u ne radimo na jednom jedinstvenom jeziku, to je pre mešavina francuskog, engleskog i srpskog. To nam je već postalo toliko uobičajeno da više i ne obraćamo pažnju. Nedavno smo odlučili da stvorimo i poseban jezik kojim ćemo komunicirati sa publikom. Na početku je sve to prilično nezgodno za novajlije, ali kod nas možete često da čujete rečenice poput “ajde, s’il vous plaît, hurry up to finish the progon sto pre”.

Fotografije: Ivana Čutura

Autor: Milana Vojnović