Adrijana Lekuvrer

Obnova opere je niz zabluda i nesporazuma, kako u mišljenju tako i u praksi. Nema obnove! Kad se posle nekoliko godina ponovo postavlja jedna opera u njoj je sve novo. Novo je, pre svega, vreme u kojem se to radi. Novi su pevači – drugi, drugačiji ljudi, sa svojim osobinama, vrlinama, manama, problemima... 

Od „starog“ – možda bi tu, na prvom mestu, mogla biti muzika. Ali ako se menja dirigent i ona je nova... drugačija. Velika zabluda mnogih pozorišta je da „sve već postoji“ i da samo novi akteri treba da savladaju svoje uloge, pa da se sve postavi na svoje mesto. Svaka obnova, zaista bi morala biti prava, nova premijera operskog dela. Inače – zašto se nešto „obnavlja“ – zašto se ne bi radilo nešto novo? Umetnički razlozi bi morali biti jedini razlog novog života jedne već izvedene i igrane opere. Naše siromaštvo – činjenica da u fundusu imamo dekor i kostime – nikad ne smeju biti ključni razlozi „obnova“, iako u našoj praksi toga ima. Svaka je „obnova“ opere za onog ko je to ikad radio – teži posao od pripreme novog dela! Paradoksalno, ali tačno! Zato se svakoj „obnovi“ mora prići sa istim ambicijama, brojem proba, radom, kao da smo na samom početku! O tome posebno moraju razmisliti uprave, direkcije. To je naravno, moje mišljenje. Svestan sam toga da će u pozorišnoj praksi prevladati mišljenje sa kojim ovde polemišem: za onog ko na scenu izlazi da prvi put peva – sve je novo.