Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Bela kafa


ponedeljak 10. dec 2018. u 20:30
0.0

Broj ocena: 0;




Bela kafa

Premijera: 04. maj 2015.
Pisac: Aleksandar Popović, Režija: Milan Nešković

Igraju:

Momčilo Jabučilo Branko Vidaković
Majka Janja  Olga Odanović
Deli Jova Pavle Jerinić
Crkva Ružica Vanja Ejdus
Srđa Zlopogleđa Nenad Stojmenović
Zora Šišarka Nada Šargin

Autori adaptacije Milan Nešković, Molina Udovički Fotez, Dramaturg Molina Udovički Fotez, Scenograf Vesna Popović, Kostimograf Marina Vukasović Medenica, Kompozitor Anja Đorđević, Scenski govor Radovan Knežević, Scenski pokret Tatjana Popović, Asistent kostimografa Biljana Grgur, Dizajn zvuka Vladimir Petričević, Izvršni producent Ivana Nenadović, Organizator Nemanja Konstantinović



POPOVIĆEVA BELA KAFA
Novi pozorišni komad Aleksandra Popovića Bela kafa navodi na pomisao da se osobeni pozorišni koncept ovoga uglednog autora menja u najnovijem periodu stvaralaštva. Ova pomisao, međutim, može da se prihvati samo uslovno. Izvesno je da se u Popovićevom prosedeu može uočiti čvršća kompozicija sižea, ali je takođe tačno da su sve druge karakteristike Popovićeve dramaturgije ostale nepromenjene. Reč je, dakako, o posebnom jeziku, intenzivnom ritmu, načelu otvorene igre koja demistifikuje scensku iluziju (...) jer se u Popovićevim dramama sve događa na granici sna i jave. I Bela kafa poseduje identičnu oznaku u podnaslovu: kad se sanja bludnog stanja. U Beloj kafi Popović je izukrštao odnose načinivši višestruke veze između članova jedne porodice; ovim postupkom omogućio je svojim junacima da zastupaju protivrečne interese i da se, stoga, nalaze u neprekidnim sukobima, što porodičnim, što ideološkim. (...)
Popovićevi junaci vole da govore i da se žestoko spore oko svojih i tuđih ideja. Svih šest likova u Beloj kafi ima potrebu da objasni ne samo ono što oseća kao intimno pitanje ili dilemu, već i sve što se događa, što se nekada desilo, ili što će se tek dogoditi i da to proprati komentarom. Ovaj postupak saopštavanja i komentarisanja, preživljavanja u dijalogu i racionalizovanja ima prevashodni zadatak da potre svaku pomisao na scensku iluziju. Popović, dakle, jezičkom građom stvara situacije i odnose, koje potom prevodi u poetske slike tehnikom simultanog sna. (...)
Popovićevi junaci su sazdani od protivrečnosti; oni se i vole i mrze, uvažavaju i preziru, beže jedni od drugih da bi se željno vraćali, oni su vernici i nevernici, pouzdani i nesigurni, rečju, oni su sastavljeni od vrlina i nedostataka običnih ljudi. Uistinu, Popovićevi junaci pate i kada su radosni, a smeju se kada ih život šiba. Ali, čini se da je njihova glavna odlika strastveni vitalizam koji omogućava da prežive sve društvene procese, promene, krize i raskole i da iz njih iziđu koristeći sopstvenu lukavost kao spasonosni ključ. Zbog toga bi se Bela kafa mogla nazvati dramom umešnosti preživljavanja ili pohvalom vitalizmu...

Radomir Putnik, Velika predstava, „Politika“, 4. januar 1991.