Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Hromi ideali


Predstava trenutno nije na repertoaru
9.0

Broj ocena: 1;




Hromi ideali

Premijera: 10. mar 2016.
Pisac: Milutin Uskoković, Režija: Zlatko Sviben

Igraju:

Čedomir Ilić - studira i podučava, politizira i ljubi, a ideale gubi - Vahidin Prelić
Višnja Lazarević - i za emencipacijom žena i za brakom žudi, a iz sna se budi - Ivana Pavićević Lazić
Anica - koleginica, nameštenje čeka, porodici duguje, a za Višnjom tuguje - Andrijana Simović
Zarija Ristić - beogradska sirotinja, filozof koji pesme piše i rakiju pije - Hadži Nemanja Jovanović
Gospa Kleopatra - ministarku glumi, zeta obezbeđuje, a muža sahranjuje - Divna Marić
Jovan Matović - kao opozicionar robuje, kao oportunista ministruje, pa i umire - Slobodan Ljubičić
Bela Matović - luda glava, a plah karakter ili sakato dete i razvijena žena - Tijana Karaičić
Mladen Matović - mangup i brat joj ili pogrešno vaspitan i neškolovan - Nikola Popović
Radoje Ostojić - optimista i praktičar, pronalazački duh i materijalista -  Branislav Ljubičić
Gazda Mitar, Lazarević - patrjahalnog morala čačanski otac i bakalin - Momčilo Murić
Mileva Ostojićeva - Višnjina s vencem u ruci, drugarica što za oca joj se udaje - Danica Ljubićić
Marjan - što pijan mrtvačka kola treće klase tera - Momčilo Murić

Horovi i uloge horske:
Hiljadudevetstoinulta:
sa kišobrnima: Andrijana Simović, Ivana Pavićević Lazić, Tijana Karaičić, Danica Ljubičić, Divna Marić, Hadži Nemanja Jovanović, Branislav Ljubičić, Slobodan Ljubičić, Momčilo Murić, Nikola Popović
Višnjina i Anicina pesma o početku zajedničkog života:
Kolporeter: Tijana Karaičić, Violinista: Momčilo Murić, Prodavačica cveća: Divna Marić, Čistač cipela sa trotinetom: Hadži Nemanja Jovanović, Šetač sa štapom: Slobodan Ljubičić,  Đubretar: Branislav Ljubičić, Ljubavni par: Danica Ljubičić sa Nikolom Popovićem
Napredna omladina:
Sa transparentima: Andrijana Simović, Tijana Karaičić, Momčilo Murić, Hadži Nemanja Jovanović, Branislav Ljubičić, Danica Ljubičić, Nikola Popović
Rascep samo što nije tu:
Socijalistkinje: Andrijana Simović, Tijana Karaičić, Danica Ljubičić, Divna Marić
Radikalni klub: Hadži Nemanja Jovanović, Branislav Ljubičić, Momčilo Murić, Nikola Popović
Varoš, sa imenom belim, crna kao groblje:
Smrt: Danica Ljubičić
Grobari: Branislav Ljubičić, Nikola Popović
Oj Moravo!:
Andrijana Simović, Tijana Karaičić, Divna Marič, Danica Ljubičić, Momčilo Murić, Hadži Nemanja Jovanović, Branislav Ljubičić, Slobodan Ljubičić, Nikola Popović
Čestitamo mladencima!:
Danica Ljubičić, Momčilo Murić, Nemanja Hadži Jovanović, Branislav Ljubičić, Nikola Popović
Kišna pesma u zabačenoj beogradskoj ulici:
Kolporeter: Tijana Karaičić , Violinista: Momčilo Murić,  Prodavačica cveća sa gospodinom: Divna Marić sa Slobodanom Ljubičićem , Prolaznik: Nemanja Hadži Jovanović,  Đubretar: Branislav Ljubičić, Devojka: Danica Ljubičić, Vojnik:  Nikola Popović
Lažete!:
Čedomiri: Andrijana Simović, Danica Ljubičić, Momčilo Murić, Hadži  Nemanja Jovanović , Branislav Ljubičić, Slobodan Ljubičić, Nikola Popović
Višnjin san i java:
živi i mrtvi: Andrijana Simović, Vahidin Prelić, Tijana Karaičić, Danica Ljubičić, Divna Marić, Hadži Nemanja Jovanović, Branislav Ljubičić, Slobodan Ljubičić, Momčilo Murić, Nikola Popović

Adaptacija :Zlatko Sviben i ansambl predstave, Dramatizacija: Olga Dimitrijević, Scenografija: Marijana Zorzić Petrović, Kostimografija: Snežana Kovačević, Koreografija: Petra Blašković, Muzika: Darko Hajsek, Scenski pokret: Petra Blašković, Dizajn svetla: Rade Stamenković, Video radovi: Dejan Parlić



Zašto danas čitati Milutina Uskokovića i postavljati ga na scenu NP u Užicu?

Ako je to samo zato što je rođen u Užicu 1884. godine i tu završio osnovnu školu i nižu gimnaziju, onda u njegovom delu ne vidimo ništa više od obične bigrafske činjenice i površno shvaćene zavičajnosti. U tom slučaju dovoljna je bista koju niko ne primećuje i sokače u kome je tabla na mestu nekadašnje kuće Uskokovića nevidljiva medju izvodima rashladnih uređaja. To je mera našeg odnosa prema zavičajnom piscu.

Ali Uskokovićevi romani i pripovetke su više od lokalnog, ponajpre zato što smo, čitav vek kasnije, kao društvo na gotovo istom mestu na kome nas je Uskoković ostavio. Možda su u pitanju procesi dugog trajanja, kako to nazivaju pametni istoričari, ali biće da ovde procesa promene i nema, sa čime nas Uskoković bolno suočava. Ili da smo stotinak godina posle Uskokovića skloni reverzibilnim procesima, da napredak, čak i kada ga ima, nije zauvek. Opet su nam gradovi puni marginalizovanih došljaka, opet je san o životu vezan za veliki grad u kome se teško dolazi do cilja. Upitna pozicija intelektualca nije se, čini se, nikada menjala. Jednako nas muči nemušta, bezenergična i nesrećna inteligencija, ona koja sanja o odlasku, pristaje na kompromise, i onda u pola glasa, po slavama i kafanama lamentira nad svojom i našom nesrećom. Sto godina posle romana Čedomir Ilić obrazovana žena mora na mrarginu, doduše ne više kao seoska učiteljica, najpre zato što sela skoro da i nema, ali joj je položaj izvesno podređen vladajućem maskulinom principu. I dalje se masovno pije iz očaja i beznađa. Možda nam je čitanje Uskokovića danas neophodno kako bismo se suočili sa svešću da je sve isto, uz jednu tragičnu razliku. Nema one Uskokovićeve osvešćenosti, nema generacije buntovnih mladih ljudi, spremnih da stanu iza ideje koja vodi ka promeni. Ponovo nam je potrebna emancipacija, i borba za čoveka svesnog svoje uloge i snage. 

Govoriti danas o davno skovanoj konstrukciji da je Uskoović tvorac beogradskog ili gradskog romana, moralo bi pre svega da nas dovede do pitanja kakva je sudbina građanstva ovde, šta je danas gradjanin i kakvom je stanju naša građanska svest. Ipak, lakše je govoriti o Uskokoviću kao nesrećnom piscu, školovanom u Ženevi, čiji je književni uspon prekinut ličnom odlukom tragičnog oktobra 1915. godine u Kuršumliji, gde se kao državni činovnik našao, zajedno sa Branislavom Nušićem, organizujući povlačenje iz Skoplja. I neće nam ta smrt biti povod da se makar malo odmaknemo od pojednostavljene slike herojske epopeje i prepoznamo očaj čoveka okruženog konfuzijom i prestravljenog raspadom koji oko sebe vidi. Lakše nam je da o tom činu govoimo kako o očaju rodoljuba, pa da potom dvadeset godina pokušavamo da napravimo bistu u gradu u kome je umro. Gradu u kome se rodio trebalo je mnogo više vremena i jalovih rasprava da bi se nekako postavila bista, rad vajara Vergovića. Tada se nekako ispod glasa govorilo o Uskokovićevom sukobu sa Dimitrijem Tucovićem, a sada se gotovo nigde ne spominje piščev jasan projugoslovneski stav i težnja za zemljom čiji nastanak neće dočekati.

Baviti se danas Uskokovićem, divna je, pomalo donkihotovska borba sa zaboravom, a na njega osuđujemo sve koji bi makar u naznakama mogli da nam pokažu sliku o nama drugačiju od predstave koju o sebi imamo.

Ružica Marjanović