Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Ivanov


nedelja 23. dec 2018. u 19:30
0.0

Broj ocena: 0;




Ivanov

Premijera: 12. okt 2016.
Pisac: Anton Pavlovič Čehov, Režija: Tatjana Mandić Rigonat

Igraju:

Ivanov, Nikolaj Aleksejevič, stalni član ureda za seljačka pitanja - Nikola Ristanovski
Ana Petrovna, njegova žena, rođena Sara Abramson - Nada Šargin
Šabeljski, Matvej Semjonovič, grof, njegov ujak - Predrag Ejdus
Lebedev, Pavle Kirilovič, predsednik zemske uprave - Branko Vidaković
Zinaida Savišna, njegova žena - Danijela Ugrenović
Saša, kći Lebedevih - Hana Selimović
Ljvov, Jevgenije Konstantinovič, mladi zemski lekar - Nenad Stojmenović
Borkin, Mihailo Mihailovič, dalji rođak Ivanova, upravnik njegova imanja - Nikola Vujović
Avdotja Nazarovna, starica neodređene profesije - Branka Petrić
Babakina, Marfa Jegorovna, udovica, posednica - Vanja Milačić
Kosih, Dimitrije Nikitič, finansijski činovnik - Bojan Krivokapić
Poslužiteljka, Gavrila - Jelena Živković
Jegoruška, gotovan - Predrag Vasić
Gost - Nemanja Konstantinović
Gošća - Jelena Halupa
Muzičari - Nikola Dragović, Ivan Mirković, Nemanja Bubalo

Scenograf: Branko Hojnik, Kostimograf: Bojana Nikitović, Kompozitor: Irena Popović, Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović, Scenski pokret: Anđelija Todorović, Izvršni producent: Milorad Jovanović, Organizator: Nemanja Kostantinović



Ivanov je prva Čehovljeva izvedena drama. Praizvedba, 1887. u teatru Korša, postigla je „solidan uspeh“, ali je kod autora ostavila osećanje umora i frustracije (iz pisma bratu). Počeo je da prepravlja komad odmah posle premijere, napravivši nekoliko verzija, ali najkrupnija promena je bila u domenu žanra, iz komedije u dramu, za postavku u Aleksandrinskom teatru. Posle toga je nastavio sa dorađivanjem, pripremajući dramu za štampu u „Severnom vesniku“ (1887) i zborniku „Drame“ (1899).

Uspeh komada može se objasniti time što govori o aktuelnom problemu koji je mučio ruske intelektualce osamdesetih godina XIX veka. Čehov je izveo na pozornicu prerano umornog čoveka koji se u čamotinji ruskog života stalno sukobljava sa preprekama koje je nemoguće savladati, inertnošću, tromošću, ravnodušnošću, pod kojima se slama svaki idealizam i gasne svako oduševljenje. Život Ivanova se izjalovio u petrificiranoj strukturi tadašnjeg ruskog društva. Stoga nije čudo što su i autor i drama bili burno pozdravljeni (J. Hristić).

U vreme kada se bavio Ivnovom, Čehov je u zabeležio: „Pre su junaci pripovedaka i romana (Pečorin, Onjegin) imali dvadeset godina, a sada se ne smeju birati junaci mlađi od trideset – četrdeset. To isto dogodiće se i sa junakinjama“. „Te godine su za Čehovljeve junake fatalne: one označavaju trenutak prelaza od nade ka razočarenju, od osećanja slobode ka osećanju neslobode, od mnoštva unapred slućenih mogućnosti ka, na propast osuđenom, kretanju po jednoj do kraja života obeleženoj stazi“ (B. I. Zingerman). „Zašto smo se umorili?“, u njihovo ime se pita Čehov. „Zašto mi, u početku ljudi tako strasni, hrabri, plemeniti, pobožni, oko tridesete, tridesetpete, postajemo već potpuni bankroti? Zašto se jedni gase u tuberkulozi, drugi ginu od kuršuma u čelo, treći traže zaborav u votki i kartama, četvrti da bi ugušili strah i tugu, cinički gaze nogama portret svoje čiste, divne mladosti? Zašto mi, pošto smo se jednom srozali, nismo više u stanju da se podignemo, i izgubivši jedno, ne tražimo drugo? Zašto? Razbojnik, viseći na krstu, umeo je da vrati sebi radost života i smelu, ostvarenu nadu, mada mu možda nije ostajalo da živi više od pola sata.“

Ivanovu je mnogo pisano od njegovog nastanka do danas. I uvek je izazivao brojna i oštra sporenja. Ali komad nije nailazio na jedinstveno tumačenje i shvatanje ni u kritici ni u nauci o književnosti ni u teatarskim interpretacijama. „Do danas nema jedinstvenog mišljenja čak ni o tome šta se stvarno u komadu dešava, o čemu se u njemu radi, kakav je karakter glavnog junaka“ (D. Putčenkov). U drami ne postoji jasno definisana, „reljefna“ figura Ivanova. Date su samo verzije njegove ličnosti, od kojih se ni jedna ne javlja kao konačna. Tradicionalni dramski konflikt junaka i njegovog okruženja, Čehov je zamenio principijelno novim, čija je suština (usled neslaganja junaka sa samim sobom) – u protivrečju između njegovog unutrašnjeg sveta i njegovih konkretnih postupaka. Zato lik Ivanova, kako kaže J. Hristić, predstavlja „čitavu orgiju onog što anglosaksonski kritičari nazivaju points of view“.

U ruskoj pozorišnoj i književnoj kritici ne postoji lik koji je izazvao toliki broj rasprava, sporenja i interpretacija. Posebno je oštra reakcija bila od strane ruske liberalne inteligencije. U vremenu kada su se od književnosti očekivale velike istine koje će pomoći da se život preko noći izmeni – Čehov nije davao jednostavne odgovore. Naprotiv, jer „iako je Čehov pokazao da nije slep za apatiju i pustoš života u tadašnjoj Rusiji, on nije davao jasne odgovore na konkretna pitanja vremena“ (J. Hristić). Sam Čehov nije želeo da pomogne da se izjasni povodom žustrih sporenja kritičara oko Ivanova. Njegov odgovor na kritike bio je: „Ljudi kao što je Ivanov ne rešavaju pitanja, nego padaju pod njihovim teretom“.

Iako je Čehov pisao da je njegov cilj bio da prikaže takozvanog prosečnog čoveka (koncept kojim se bavila ruska literatura 80-tih godina XIX veka, posebno Tolstoj i Saltikov-Ščedrin; V. B. Katajeva), rano su se pojavila poređenja Ivanova sa Hamletom, iako sam Ivanov odbacuje takvu pretenziju u jednom od svojih monologa. Kritičarka T. K. Šah-Azizova smatra da „u poređenju sa Hamletom, koji pri svim svojim protivurečjima i nezadovoljstvu sobom ostaje uzvišeni heroj, Ivanov izgleda kao neka suma različitih osobina potištenih ljudi, u rasponu od tragedijskog do komedijskog pola (...) Ivanov je čudan čovek koji nije hteo da bude Hamlet a ipak je postao ruski Hamlet 80-ih godina, uz sve ono što je u njega ugradilo vreme“ .

Koliko god se kritičari trudili da definišu lik Ivanova (čak i kroz pokušaj G. Brenera da Čehovljev komad tretira kao psiho-dramu), u njemu kao da uvek ostaje „zaključana neka čehovljevska tajna koja provocira na nove pokušaje tumačenja“ (A. P. Skaftimov); ili, kako bi rekao M. Bahtin, „neobjašnjiv, nerastvorljiv ostatak čovečnosti“.

Priredio Slavko Milanović