Izgnanici

IZGNANICI – LOGIKA SANjANE PESME

Čovek može da pobegne iz svoje zemlje i domovine, ali  da li može da pobegne od sopstvenih misli i osećanja, od sopstvenih postupaka? Šta je ono invarjantno u njegovoj ličnosti, ono što nosi u sebi kao arhetip, kolektivno nesvesno? Običan čovek, a svaki je lovek običan, čak i kada je reč o jednom piscu, uvek stoji između privatnog i javnog – gde je tu granica poštovanju i udovoljavanju društvenim koncencijama? Gde počinje kraj iskrenosti i kako se on okončava? Neiskrenost je često, sasvim često razlog tragičkoj grešci koja, zatim, pokreće paklenu mašina što melje – besprekidno. Bez snage da budemo iskreni prema sebi samima, i prema bližnjima svojim, naš um, naša osećanja i naša volja stvaraju vrtlog teških iluzija  i laži, i tada je svaki naš izbor uglavnom pogrešan, svaki odnos neautentičan. Tada život nije ni komedija, ni tragedija već – koprcanje. Tada život postaje vreme koje riba ima na suvom. Prostor gotovo i da ne postoji – on se aktivno skupulja i zatvara – oko nas i u nama.

Da li treba ući u bračni odnos uprkos napšim drugačijim osećanjima i razmišljanjima – samo zato što društvo to očekuje od nas? Da li taj brak treba, zatim, održavati iluzijom i odreći se svojih autentičnih osećanja? Da li je čovek stvoren da voli samo jednu osobu? I šta danas nazivamo ljubavlju, kada se olako služimo tom rečju i njenim pogrešinim sinonimima? Najzad, koliko su teške maske koje nosimo u svakodnevnom životu i koliko su duboki ožiljci koji ostaju ispod njih?

Ovde su ljubav, prijateljstvo, strast, poverenje, strast, izdaja, posesivnost i psihopatologija u čvrstom zazgrljaju slobode. Da li pod velom ”slobode” možemo da povredimo i sebe i bližnjeg svog? I kakva je naša ličina sloboda kojom gušimo drugoga? Naposletku, da li je čovek, neiskren prema sebi i drugima – slobodan?

Umemo li mi danas da prepoznamo uopšte smisao i iskrenost? I kada/ako ih prepoznamo, jesmo li spremni da ka njima aktivno idemo, da delamo? Ili je lakše ”zatvoriti se u orahovu ljusku”, steći lažnu sigurnost u neiskrenosti prema sebi i svetu, te negovati ličnu i tuđu nesreću kao sopstveno čedo?

Da li smo spremni da se borimo za svoju duboku istinu – uprkos društvenim konvencijama?

Društveni ugled i karijera su danas često važniji od sopstvene duševnosti, iskrenosti, slobode, od svojih najtananijih osećanja. Građanski duh sasvim spontano i gotovo neprimetno sklizne u malograđanski duh.

Naposletku, da li nas je društvo ili smo mi sami sebe prognali iz našeg grada, iz našeg sopstvenog bića, iz sopstvene istine?

Čovek i kamen – delo su prirode. Da li čovek zna kada postaje kamen i da li kamen može da postane čovek­­? Kome oni pripadaju, ako ne pripadaju sebi – kada ih u bezdan baci tuđa ruka? Može li čovek da zaustavi tu ruku?

Čovek mora da da bude iskren prema sebi i drugima. Da ne bi živeo u duhovnom i duševnom izgnanstvu, da ne bi zavapio za izlazom koji se ne nazire. Čovek mora da čuva i sačuva osnovne istinske moralne vrednosti,kao  i vernost sebi samom, u vremenu koje preti da zamagli i uguši svaki pravi kriterijum.

Logika sna poznata je svakom čoveku, logika sna na javi poznata je svakom umetniku. Logika košmara poznata je svakom biću koje pati. Patnik je često pesnik. Peoezija ume da peva o bolu. Pesma je vrsta sna koju Pesnik daje svetu u amanet – za Večnost.

Ljubav i Prijateljstvo jesu – Davanje. Davanje je sposobnost širnjea Duha.
Samo kroz iskreno i istinito Dvanje čovek postaje Čovek.
Na tom putu Davanja veliki svetionik, ali i saputnik, može mu biti – Umetnost.

Dušan Matejić