Noćna frajla

KROZ PRIZMU REDITELJA

„Noćna frajla“ spada u komade polifone strukture i veoma složene kompozicije. Ovakva dramska dela po pravilu predstavljaju izazov, ali i veliko zadovoljstvo za svakog reditelja koji Popovićev pozorišni diskurs doživljava kao istinsku provokaciju. Pored eksplikacije same strukture drame, hijerarhizovane nizom načela i živopisnih prosedea, poseban zadatak u rediteljskom postupku ticao se organizacije dramskog prostora neopterećenog bilo čime do obrascem glumačke igre i dramskim vremenom koje u našem viđenju nesumnjivo naginje aristotelovskom idealu. Posebnu pažnju posvetili smo profilisanju slojevitog dramskog govora, kumulativnog i sentencioznog, dok je dijaloška formula višeznačna i bremenita smislom. Glumačke zadatke opredeljivali smo u pravcu opšte autorske intencije i intonacije drame, svodeći glumački izraz na ono što Gerda Pošman naziva „ravnim govorom“.

Pošavši od premise da je samobitnost Popovićevog teksta neupitna, a da je njegova znakovitost duboka i veoma aktuelna u trenutku kada ova predstava nastaje, nije postojala dilema da će se rediteljski postupak kretati ka otkrivanju dubokih značenjskih slojeva Popovićevog dramskog dela, a da njihova scenska svedenost i tačnost budu osnova kretanja kroz njegov dramski lavirint. U slučaju „Noćne frajle“ ne radi se o objektivizaciji jednog pozorišnog znaka, već o prikazivanju mreže signifikantnih scenskih uputstava koja su samogenerička – dramske situacije proističu jedna iz druge i prate jedino logiku Popovićeve dramske poetike, a ne unapred definisanu zamisao reditelja ili glumčev uhodani doživljaj interpretacije smisla. Sasvim paradoksalno – što je i jedna od temeljnih karakteristika Popovićeve teatarske estetike – bogatstvo i punoća teksta diktirali su obrazac prividno „siromašnog pozorišta“, stavljajući pred reditelja naoko jednostavan zadatak: osloboditi radnju stega i suvišnih učitavanja, ogoliti bogatstvo Popovićevog teatra, lišiti ga zavodljivih koprena, učiniti ga jasnim, prijemčivim, direktnim i saobraznim vremenu u kojem živimo.

Budući da u ovoj inscenaciji između dela Aleksandra Popovića i gledaoca ne posreduje komplikovani pozorišni instrumentarij – scenografija, kulisa, rekvizit – već samo svetlo i glumac u kostimu i beskonačnom prostoru igre, onda se ni intrepretacija dijaloga nije smela kretati u pravcu bilo kakve ilustrativnosti ili psihologiziranja. Utoliko ćemo biti zadovoljniji našim odnosom prema veličini i značaju Popovićevog dela ukoliko će ono svojom scenskom objektivizacijom predstavljati jasnu sponu između genija pisca i pozorišnog senzibiliteta našeg gledaoca.

Branislav Mićunović, reditelj