Predstava ,,Terorizam" je savremena ruska crno-humoristčna drama, koja zaviruje u živote desetine ljudi, kao i u najveće tajne koje oni kriju. Prošetaće publiku od spavaće sobe dvoje ljubavnika, do klupe u parku i kancelarije na poslu.
Fantastična predstava „Terorizam“ sastoji se od šest jedinstvenih scena, povezanih na različite načine ali u svakoj preovladava tematika: neki vid terorizma prisutan je u našoj svakodnevici, a nismo ni svesni da smo mu izloženi sve dok ne kulminira. Naizgled je sve prirodno i spokojno, no dublji pogled ukazuje na oblike nasilja između ljudi na ličnoj osnovi, a zamaskirana su dešavanjima u svetu gde se gleda globalna slika, a erupcije individua zanemaruju. Priče su propraćene identičnom muzičkom temom jednoličnog ritma i prigušenih tonova. Instrumentalna melodija koja odjekuje zamračenom pozornicom oslikava tamu, sumornu atmosferu, a njena istovetnost ukazuje da su sve situacije jednako rizične i jednako bitne.
Pozornica odiše mirisom duvana čiji se oblak dima pruža u nedogled. Prva scena oslikava aerodrom gde sedmoro ljudi nestpljivo čeka svoj let koji je odložen usled dojave bombe. Jedan od putnika usled nezadovoljstva svojom uzmirenošću panični strah prenosi i na druge. Na umornim i apatičnim licima sada je vidljiva i bojazan da su oni možda sledeći koji će da nastradaju. On u oštrom filozofskom razgovoru sa dvojicom putnika odlučuje da on ima izbor, ne želi da čeka let i vraća se kući gde zatiče ženu koja je u drugoj sceni prikazana kako leži na krevetu sa ljubavnikom. Nagli dodiri i uzavrele emocije vladaju ovim prizorom. Nju odjednom obuzima nemir, bes, oseća se, kako ona kaže, “kao prljava pepeljara”. Svesna je svog greha preljube, svesna je terorizma koji je počinila bračnom partneru, ali uprkos griži savesti, ona se ponovo prepušta strasnim dodirima muškarca koji nije njen suprug. Želi da je on poseduje, da bude posesivan prema njoj. Želi da ostvari svoje fantazije i zato mu traži da je veže za krevet tankim najlon čarapama. “Ti si žrtva, ja sam nasilnik!”. U jednom momentu zvonce na interfonu se oglašava i u četvrtoj sceni priča otkriva da je pozvonilo dete - unuk stare žene koja sa drugaricom sedi na klupi u parku. Njihova gluma, odora, gestikulacija verno su prikazale dijalog dve nezadovoljne penzionerke. Komentarišu zapuštenost deteta od strane roditelja. njegovu utamničenost u četiri zida, “ponašaju se kao da je kuče koje treba da se prošeta”. Komentarišu i roditelje s akcentom na mržnji usmerenoj prema zetu koji joj menja ćerku. Rešenje drugarica pružadajući joj tablete, rečima “jednu dnevno, u supu ili čaj” kako bi se rešila zeta, kao što se ona rešila muža. U jednom momentu na licu stare žene pojavljuju se crvene tačke od snajpera. U strahu od napada, skrivaju svoje staro obamrlo telo bežeći iza klupe, međutim to se samo unuk laserom poigrava sa njima. A taj isti unuk sin je žene zaposlene u kancelariji koja je prikazana u trećoj sceni. Na pozornici su troje kolega. nadležni traži četvrtu koleginicu I paradoksalno u sobi za odmor pronalaze je obešenu. Šok vlada scenom. Nadležni misli reputaciju ugled preduzeća. kako će ovaj događaj na utiče na posao. Ovim pokazuje se sebičnost. Zaposleni mu zameraju I to što se dere na njih. “Treba da se obraćate na taj način da ljudi ne idu posle razgovora da se obese!”. Posebno bih pohvalila gradaciju obeznanjene sugeriše šefu kako on njih teroriše i onda sasula bujicu reči na šefa.
U petoj etapi predstave klupko se konačno odmotava. Pozornica oslikava vatrogasnu stanicu gde je u dijalogu jasno izraženo ismevanje kolege. Situaciju smiruje nadležni. Govori o kolektivu, osećaju zajedništva i potrebi komunikacije. Govori o slučaju da su danas poginuli dvoje mladih u krevetu usled varnica od zvonca otvorenih svih plinskih ventila
Svakom detalju je posvećena pažnja, od realistične kostimografije do multifunkcionalnosti nameštaja na sceni: jedna obična drvenarija jednostavnim okretanjem služila je i kao orman i kao paravan za kancelarijski prostor i kao krevet. Gradacija osećanja iznemoglosti trpljenja različitih tipova prisutnih terorizama prikazana je u svakoj priči da bi na u poslednjoj sceni bila zaokružena grižom savesti koja je tiho i neosetno uvlači u san uglađenog poslovnog čoveka dok sanja sklupčan na avionskom sedištu.
Živimo u svetu u kom vlada otuđenost, samoživost i sebičnost. Gde je omalovažavanje i izdaja kolega, prijatelja, supružnika svakodnevica. Svet u kome je izgubljena svaka trunčica saosećanja. U njemu smo krhki i najsitnije razmirice se talože u nama, polako i bes počinje da kunja, ali ne govorimo ništa, ćutimo, trpimo... Uništavamo se držeći sve to u sebi. Sve dok konačno ne eskalira i kao tempirana bomba eksplodiramo.
Kako da se izborimo sa takvim maltretiranjem? Da li da samo čekamo dan kada će to postati naša stvarnost? Kako da reagujemo u ovom svetu gde se život promenio, gde se ranijih godina o tome manje razmišljalo?