Gde pronaći optimizam nakon saznanja da 400 godina stameno stojimo u istom blatu?

Piše: Anamarija Jeličanin
28. jun 2017.

Raščlanjavanjem i rekontekstualizacijom Šekspirovog Soneta 66 mađarska pozorišna trupa Čiki Gergelj i Kokan Mladenović stvorili su istoimenu predstavu. Igranje na (nama nerazumljivom) mađarskom jeziku ispostavilo se kao jedan od vodećih aduta. Izoštravanjem fokusa na ekspresiju, emociju, simboličke slike i pokret publika je produbila i probudila receptore zaslužne za potpuno nov i drugačiji doživljaj. Neograničena jezikom i bogata jasnim asocijacijama za 66 minuta trajanja prolazi kroz salu u vidu tornada rešena da izmuči savest i razum, bolno rastegne očne kapke pred stvarnošču i ostavi svedoke posramljenima. Prstom pokazuje da su njeni nemi svedoci istovremeno i nemi svedoci sveta, beskrajno lenji i inertni posmatrači sistema i morala na samrti.

Svaki od 14 stihova soneta je inspiracija za građenje slika kao celina koje čine veliki mozaik  i pronalazak savremenih ekvivalenata, potomaka beščasnih i nitkova iz Šekspirove svakodnevice.

U mračnoj atmosferi gde sa plafona vise i vrebaju omče kao udice ogoljavaju se i sabiraju društveni deformiteti. Izbeglička kriza, dehumanizacija i sveopšte stradanje, potom zvezdice koje Evropska unija sa svoje zastave sa osmehom uz srdačno rukovanje ušiva na rame novom članu, maltretiranje ženskog pola u vidu nasilja i beskonačnog ukalupljivanja, zlokobni bankarski osmesi i đavolje kamate, vlast koja ukrašena fantomkama ruši poslednju ciglu slobodne reči, poniženi revolucionari, uvređeni umetnici i neiskorenjivo alavi nesposobnjakovići. Mučnim prizorima da(v)našnjeg sveta koji besprekorno oživljavaju stihove soneta pridružuju se i Šekspirovi likovi stari 400 godina, te se na sceni pojavljuju Hamlet, moderni mučitelj Otelo, Prospero, Magbetovi kao interesna grupa koja upravlja svetom, Romeo i Julija kojima gas maska ne dozvoljava da se poljube, a ujedno im čuva život od toksičnog ostatka sveta, Ričard III i drugi. Svojevrsna revija posrnulih ljudskih ličnosti, što onih koji čine zlo, što onih koji ga trpe.

Vrlo interesantna igra uočavanja paraleli između stihova soneta, savremenog sveta i velikih Šekspirovih likova budi zastrašujuće pitanje: ,,Gde pronaći optimizam nakon saznanja da 400 godina stameno stojimo u istom blatu?"

Šekspir u svom sumiranju i opraštanju od života i glumci nakon skidanja kostima za slamku spasa imenuju ljubav. Iako dakako neće promeniti svet i zaustaviti stradanja i nepravde koje će za 400 godina podvlačiti nove pozorišne trupe, uliće neophodnu dozu entuzijazma i stid koji na pojedinačnom nivou ima određenu snagu i može biti učinkovit. Stid glumci produžavaju na samom kraju gde se stapaju kraj predstave i početak stvarnosti u kojoj je istaknuta kolektivna odgovornost i pozivaju na zalaganje da se veče ne završi kratkotrajnim šokiranjem i dugotrajnim zaboravom. Pozivaju takođe na prestanak Hamletovskog pogubnog nedelovanja i ignorisanja uske povezanosti globalnih muka i lične intime pojedinca. Nedaća našeg sveta su nedaća naših svetova i njihovo odvajanje im produžava život i podmlađuje ih.

Hrabru ideju da od soneta naprave čitavu predstavu glumci i reditelj realizovali su u delo izuzetno uspešno, prikazujući svu lepotu entuzijastičnog, posvećenog i u punom smislu reči timskog rada. Izvedba je kompletirana zvučnom slikom koja izrazito boji i naglašava emociju. Izuzetan doživljaj.