Sa koje strane ogledala se nalazi autentičnost?

Narcis/e
Omladinsko pozorište PATOS
Piše: Ana Mirkailo
03. jan 2022.

Kada biste jednom rečju mogli da opišete vreme u kojem živite, koja bi to reč bila? Internet? Standardi lepote? Otuđenost?  Za mene bi to definitivno bila reč paradoks. Iako često čujem (a i izgovaram)  floskule tipa  „savršenost ne postoji” i „svako je lep na svoj način”, svakodnevno se nađem u minimum jednoj situaciji  u kojoj pokušavam da dostignem  upravo tu savršenost. A zašto? Iskrena da budem, nemam pojma, ali aktivno tragam za odgovorom. I u tom traganju nisam jedina - Sanja Krsmanović Tasić se sa glumicama predstave „Narcis/e” pozorišta Patos 13. decembra u Velikoj sali Centra za kulturu Smederevo upustila u istu avanturu.

Pre ulaska u salu, dobijamo instrukcije da je publika na sceni.

Predstava počinje prikazom tri devojke u spavaćoj sobi jedne od njih. Scenografija je tokom cele predstave svedena i sva pažnja usmerena je na samu radnju.  Već u prvom dijalogu predstave publika saznaje da je Narcisa devojka koja teži da postane ,,idealna” kako u onlajn svetu tako i u svakodnevnom životu . Prva ,,idealna ja”  je motivisana sportistkinja, produktivna i uvek dobro organizovana. Ona je takođe asertivna i ume da kaže „ne” stvarima koje joj oduzimaju energiju. Druga je  Narcisa na društvenim mrežama - ona koja zna kojom kamerom se prave najbolji selfiji kao i da izabere najprikladniji filter za stvaranje „golden hour” efekta. Ona zna da je ključ uspeha i slave u tome da pratioci na Instagramu pomisle kako nju uvek ima ko da slika. Ova devojka ne ume da kaže ne društvenom pritisku da bude savršena na svojim mrežama.

 Predstava dostiže svoj vrhunac u momentu kada  se Narcisa nađe u ogledalu, sama sa sobom. Naizgled nepovratno uvučena u vrtlog nezadovoljstva sobom i dokazivanja drugima, suočava se sa pitanjem sa kojim ćemo se suočiti svi mi - „Da li želiš zauvek da budeš robotizovana?”. U situaciji u kojoj mora da napravi izbor, Narcisa na kraju ipak uspeva da kaže NE robotizovanoj sebi, NE potrebi da se dokazuje i bude „bolja” ( ko uopšte određuje šta je bolje?!) od drugih, već potrebi da bude autentična i prihvaćena onakva kakva jeste.  Na pitanje šta su o sebi saznale u procesu pripreme predstave, glumice su odgovorile da smatraju da je ovo za njih tek početak jer su vremenom uvidele da trka za savršenošću ne vodi nikuda, ali i da ljudi modernog doba imaju problem sa postavljanjem granica prema onome što im se ne sviđa ili im oduzima energiju.

U predstavi se komunikacija sa publikom većinski ostvaruje neverbalno, plesom, što nam pokazuje moć tela da prenese kompleksnu, emotivnu poruku. „Mislim da smo se kroz predstavu zbližile i sa našim telima i jedna sa drugom, što je još jedan plus ovog projekta” , izjavila je za naš portal Anđela Mladenović, jedna od akterki predstave. Ona je takođe  naglasila da  joj je ovaj vid komunikacije na sceni bio novitet, ali da je uz pomoć i podršku rediteljke i svojih drugarica uspela da prebrodi sve poteškoće.

Ova predstava na zanimljiv način problematizuje globalne društvene fenomene koji su u isto vreme i svevremensko i aktuelno pitanje. Iako sam mislila da sam sa težnjom ka ekstremističkom ponašanju dovoljno bila upoznata i ranije, nakon ove predstave u mojoj glavi ostalo  je pitanje „Kako i kada  reći NE sebi a i drugima?”.




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste