Pozorište na pjenu od mora

Milana Vojnović
02. avg 2017.

Pozorišni festival u Ostendeu, Belgija

Belgija je zemlja o kojoj nikada nisam previše razmišljala kao o zemlji koju bih posetila ili u kojoj bih živela, ali mi je bilo poznato da imaju zanimljivu književnost i umetnost uopšte. Međutim, kako sada imam priliku da u njoj provedem neko vreme, mogu da upoznam belgijsku kulturu izbliza.

Jedna od prvih stvari koju možete primetiti u Belgiji, jeste da mnogo ulažu u kulturu i da na svakom koraku možete naći najrazličitije kulturne događaje i projekte- skoro svake nedelje, negde u Belgiji, održava se neki festival. Svi festivali nude bogate programe- koncerte, predstave, radionice, projekcije filmova, hranu, pića i odlična su prilika da ujedno posetite različite gradove i obiđete zemlju (voz koji saobraća po celoj zemlji je i više nego isplativ) i uživate u kulturnim i gastronomskim sadržajima. Mene je ovog vikenda put odveo u Ostende gde sam posetila Theater aan zee (TAZ) odnosno- Pozorište na obali mora.

Festival je osmišljen tako da je u periodu od 27. jula  do 5. avgusta ceo grad jedna velika (pozorišna) scena. Centralno mesto dešavanja je Leopold park (u kome možete hraniti galebove koji se ne boje da vam priđu), gde se nalaze neke scene na otvorenom, dečija scena i hrana i pivo (naravno) i Grotte post- mesto koje objedinjuje kafe/restoran i poštu. Da, poštu. Pošta se nalazi odmah prekoputa parka i u njoj preko dana možete popiti kafu na toplom i suvom, što je veoma važno imajući u vidu kišno i vetrovito vreme koje preovladava u Ostendeu, a uveče možete doći na žurku ili svirku. Ove dve tačke su najživlje i ljudi uvek cirkulišu, svraćaju u puzama između predstava i koncerata, i mesto je okupljanja umetnika posle nastupa.

Osim u parku, scene su postavljene u različitim objektima- hangarima, na bini u pošti, u nekadašnjim učeničkim domovima, fiskulturnim salama u školama, podrumu u tvrđavi na obali mora i uostalom svakom prostoru koji se može iskorititi za stvaranje scenske umetnosti. Ovakav pristup pozorištu je za mene bio novina, ali je u Belgiji urbana kultura veoma zastupljena i često nastoje da povežu najrazličitije prostore sa stvaranjem, pozorišnim, plesnim, koncertnim i drugim. Teži se da se umetnost stvara neposredno, često uz intervencije publike.  Drugo (prijatno) iznenađenje za mene je bila činjenica da savremena i konceptualnija umetnost uspevaju da privuku publiku u velikom broju i najrazličitije dobi- od roditelja koji dolaze sa bebama, decom od desetak godina, do starijih ljudi od šesdeset i više godina.

Sam program je veoma raznovrstan- svakog dana tokom celog dana nudi se pregršt predstava, koncerata, svirki, performansa i zaista je teško odabrati. Pri tom, cene karata se kreću od 1,25 evro do 20 ili više evra, a scene na otvorenom, u parku, nude i besplatne predstave. Jedina loša strana festivala je što morate biti spremni na celodnevnu šetnju uz borbu sa vetrom i kišom i što, ukoliko ste neodlučni, na kraju dana možete biti zatrpani utiscima i informacijama koje ste upili. Za dan i po koliko sam bila na festivalu, uspela sam da odgledam dve predstave, dva koncerta i dva performansa. Treba napomenuti i da je trajanje nastupa različito i varira od 15 do 90 minuta; za svaki nastup je ograničen broj gledalaca, a donja starosna granica istaknuta, ukoliko postoji. U programu je takođe napomenuto koliko se u predstavi koristi jezik, na čemu sam im posebno zahvalna, pošto ne govorim holandski/flamanski, pa možete lakše doneti odluku šta ćete gledati. Napomenuto je i ukoliko je jezik nastupa engleski ili francuski. 

Blob je bio prvi perfomans koji sam odgledala. Ako imate u vidu definiciju engleske reči blob koja označava bezobličnu, nedefinisanu masu koja se kreće, ili prema astronomskoj definiciji veliki gasni oblak, značenje celog performansa vam može biti jasnije. Naime, centralni deo jednog hangara je bio ograničen teškim, crnim zavesama koje su visile sa metalnih šipki, formirajući poseban prostor u kome se performans odigrava. Na sredini ovog ograđenog prostora nalazila se upravo nedefinisana masa prekrivena srebrnom tkaninom, ostvaljajući vas da nagađate šta je ispod, jesu li to sklupčana ljudska tela koja će posle nekog vremena zaplesati ili neki objekti sa simboličnim značenjem. Ceo performans se zapravo svodi na pomeranje, povlačenje, podizanje i uopšte poigravanje sa tkaninama različitih struktura (veštačko krzno, tkanine sa šljokicama, pliš i drugi), boja, propraćeno ponekad scenskim dimom, dok sve vreme imate bežične slušalice preko kojih slušate instrumentalnu muziku koja je mene pomalo  podsetila na Odiseju 2000. 

Piste je bio drugi performans, održan u fiskulturnoj sali jedne škole, gde se izvođač poigravao dajući pojedinim gledaocima iz prvog reda da upravljaju lampama koje osvetljavaju kružni prostor na sredini sale u okviru koga se on kreće. Kada kažem kreće mislim- stoji na vrhu merdevina na koje su pričvršćeni točkovi, i koje okreće njegova asistentkinja, stvaljaući sebe u poziciju da se nađe u potpunom mraku, ukoliko odabrani gledaoci odluče da ugase sve lampe. Pored balansiranja na vrhu merdevina sa dve kofe pune piljevine koju posipa, zakačene za kanap koji mu visi oko vrata, performans se nastavlja žongliranjem piljevine, pokušavajući da piljevinu iz jedne šake prebaci u drugu, pri tom se okrećući i izvrćući. Treći deo performansa se sastojao iz igre klatnima. Četiri teška, betonska klatna bila su okačena za konopce različite dužine- dovoljno duge da se štrecnete misleći da će vas udariti, a dovoljno kratke da do tog nemilog događaja ne dođe. Nakon što ih je zaljuljao, različitim ritmom, izvođač se nanovo poigravao ravnotežom, brzinom kretanja klatna i svojim telom, te se provlačio između njih, izbegavajući ih, vrteći se u krug oko njih. Rekla bih da je ovaj performans na zanimljiv način spojio cirkusku preciznost, ples i fiziku, što mi se posebno svidelo.

Predstave koje sam pogledala bile su Monsters i Monkey mind. Prva je bila predstava za decu, u trajanju od dvadesetak minuta, gde jedan glumac predstavlja rađanje Minotaura- sunđeraste lutke koja je na poečtku potpuno skupljena, a koju on postepeno razvija i navlači na sebe pa njegove noge postaju noge Minotaura, a provlačenjem ruke kroz lutkina usta, koristeći svoje prste, stvara iluziju opasnih i oštrih zuba čudovišta. Iako je predstava bila na otvorenom, mališanima nije smetalo da sede na kiši, ko sa kabanicom ili kišobranom, ko bez, i odgledaju je do kraja, a moram priznati da, iako kratka, predstava zaista drži pažnju, uz facijanu ekspresiju i zvučen efekte koje prvi glumac. 

Predstava Monkey mind  je dobar primer na koji način Belgijanci teže da umetnosti približe svima. U pripremi organizacije Platform-K, predstava je i ilustracija inkluzije u pravom značenju te reči-  rezultat je saradnje koreografa i plesača plesne kompanije sa plesačima sa Daunovim sindromom. Na poečtku predstave vidite grupu ljudi koja stoji na svojevrsnim pijadestalima od drvenih gajbi, u donjem vešu, sa kesama na glavama sa prorezima za oči, da bi ih se kasnije oslobodili, i kroz ples, promene kostima na sceni i neke repetitivne radnje pokazali monkey mind na različite načine. Ovaj izraz u budizmu označava stanje duševnog nemira, zbunjenosti i neodlučnosti. Ta duševna stanja su prikazana kroz minimalistički tekst, retke, kratke monologe, i bogat telesni izraz, a u čemu su svi učesnici, malo je reći briljirali. Moram da kažem da mi je, od pozorišnih nastupa koje sam videla, ovaj najviše prijao. Sjajno je videti da je inkluzija moguća i da se ideje poput ove ostvaruju. Bilo mi je posbeno drago da vidim da su predstavama, a naročito ovoj, prisustvale druge osobe sa hendikepom i umetnost je zaista svima bila dostupna, na sceni i van nje.

Muzički program koji sam ispratila je bio u okvirima takozvane indi odnosno alternativne muzike. Bend Geroezemoes je nastupao u podrumu tvrđave Napoleon na obali mora. Malo je falilo da nastup propustim jer su se poklopile okolnosti lošeg vremena, udaljenosti smeštaja od mesta nastupa i činjenice da je trebalo ustati ranije  (posle proslave rođendana prethode večeri) da bi se stiglo na vreme. Međutim, sve trčanje, uporno stopiranje po kiši i trka sa vremenom su se isplatili. Zvuk koji karakteriše ovaj dvočlani bend, može se okarakterisati kao veoma sporadičan (da ne kažem random). Iako ih je samo dvojica, oba člana benda sviraju po nekoliko instrumenata- vokalista osim pevanja svira različite vrste perkusija i zvečke (ponekad radi i sve to istovremeno), a basista je ujedno i prateći vokal i klavijaturista. Melodije su veselog i zaraznog karaktera, često sa prizvukom džeza, naročito bubnjarske deonice, dok su reči jednostvane i neretko šaljivog karaktera. Ukoliko ste nekada čuli The DØ, a pri tom odrasli na pomalo nepovezanim tekstovima koje bi smišljali Jay and Silent Bob, ovaj bend će vam se sigurno svideti. Ukoliko niste, svejedno ih poslušajte jer zaista su sjajni i muzika koju stvaraju je višeslojna.

Drugi bend sam slušala slučajno- koncert je već bio rasprodat kada sam htela da kupim kartu i taman kada sam se pomirila sa propustom- ispostavilo se da Portland svira na šetalištu pored mora. Takođe dvočlani bend, u ovom slučaju muško- ženski duo, uz jednostavnu muzičku pratnju: gitara, usna harmonika i njihovi glasovi, ublažio je sivilo belgijske obale. Nastupali su u jednom delu galerije na otvorenom, pod nadstrešnicom, a ljudi su zastajkivali, sedali na beton (hladan i vlažan, ni manje ni više) ispred njih i posmatrali ih kao hipnotisani. Ukoliko volite laganu alternativnu pop i rok muziku, Portland je pravi izbor za vas.

Summa sumarum- Belgijanci zaista znaju kako da serviraju kulturni sadržaj, a TAZ to i dokazuje. Vratiću se na naslov mog prethodnog teksta - pozorište je mnogo više od glume, i treba izaći iz okvira i prigrliti mogućnosti  koje nam ono pruža, kako za sopstvenu ekspresiju, tako i za zbližavanje sa drugima. Pozorište, koje je baza samog festivala, upakovano je sa drugim scenskim nastupima i na taj načinje stvoren jedinstven i bogat sadržaj. Svima koji žele da saznaju više o savremenim kulturnim tokovima, novim vidovima umetnosti, angažovanom pozorištu i angažovanoj umetnosti dostupnoj svima, toplo preporučujem da pročeprkaju po sajtu festivala, a zatim pročitaju više o izvođačima, garantujem da ima za svakoga po nešto.

O Ostendeu:

  • Ime Ostende potiče od izraza koji označava east end, pošto je grad bio podignut na istočnoj strani ostsrva na kome je prvobitno izgrađen. Kasnije je izmešten zbog prevelike blizine mora.
  • Marvin Gej je u Ostendeu snimio svoje hitove Sexual healing i Midnight love
  • Ukoliko želite da probate najbolje dagnje, Ostende je pravo mesto za to (zapravo centralno mesto za kušanje dagnji)

Portland: https://www.youtube.com/watch?v=z-CzfrnLJFk , https://www.youtube.com/watch?v=GkHWQzqrqYg

GeroezmoesBand: https://geroezemoes.bandcamp.com/album/yours-or-mine

Platform-K: http://www.platform-k.be/

Theater aan zee: http://theateraanzee.be/en/



Povratak na vesti