Reflektor teatar se oprostio od "Žudnje"

Reflektor teatar | 23. nov 2017. Povratak na vesti

Reflektor teatar se u subotu 18.11. oprostio od predstave „Žudnja“. Tom prilikom u beogradskom klubu Ben Akiba održana je premijera radio-drame koja je emitovana na online radiju Flux radio, dok je istovremeno na projektoru emitovan video snimak predstave. Predstava "Žudnja" je inspirisana Sarom Kejn i njenim delom “Žudnja”. Autori predstave su Milena Bogavac i Vojislav Arsić, a u njoj su glumili Đorđe Živadinović Grgur, Marko Panajotović, Jovan Zdravković i Uroš Novović.

Od septembra 2015. godine, odigrana je 30 puta u nekoliko gradova u Srbiji i regionu. Pogledalo ju je preko 2000 ljudi.

Posle premijere „Žudnje“ kao radio-drame, emitovan je razgovor sa glumcima, a za Flux radio sa Dunjom Đokić, studentkinjom prve godine Menadžmenta u kulturi na FDU razgovarali su Đorđe Živadinović Grgur i Uroš Novović.
Na pitanje kako je Žudnja nastala, rekli su:

Đorđe: Prva ideja o „Žudnji“ nastala je u Zaječaru na Zaječarskoj Gitarijadi. Između dve festivalske večeri Vojislav Arsić, reditelj, nam je dao neke tekstove da pročitamo. Ja sam shvatio o čemu se radi jer sam ranije čitao “Žudnju” i ostale tekstove Sare Kejn, pošto sam veliki obožavalac. Tada smo počeli da radimo na tekstu, standardnom forom za čitanje tekstova, kako kome padne i kako se kome zadesi. Pročitali smo ga više puta, i razgovarali, razgovarali, tu su bili svi koji su radili na ovoj predstavi: Minja, Vojkan, Jovan, Marko, Uroš i ja. Ta priča je otišla u potpuno neočekivanim pravcima, Vojkan nam je pokazao da je snimao taj razgovor od preko 2 sata.

Pošto je Vojkan student režije u klasi Ljubiše Ristića, mi smo u KPGT-u, neracionalno divljali, improvizovali, bavili se ostalim Sarinim tekstovima, razgovarali, pisali pisma koja su na kraju ostala u predstavi. To je onaj deo u kom se mi svi obraćamo Žudnji odnosno Sari. Ili kome god gledalac zamisli. Nas šestoro smo uživali, interno nazivajući to jednom grupom za samopomoć, leta 2015. godine

Uroš: Osim što smo pročitali sva dela Sare Kejn, što je bitno za naše obrazovanje, uspeli smo da pronađemo tačke u sebi koje se nas baš dosta čačnule. Stvari koje smo izgovarali na sceni, koje smo odabarali, su pokazivale naše slabosti, stvari sa kojima ne možemo da se najbolje suočimo. Zato je ovaj proces bio jako zanimljiv i na neki način težak, bilo je bitno da to uradimo u našoj maloj grupi, kako bi došli do nekog oklopa i da to onda pokažemo publici.

Đorđe: Vrlo je važno što je ova ista ekipa radila ranije na nekoliko predstava, i mi smo ne samo saradnici već i zaista vrlo dobri prijatelji koji su prošli dosta i u pozorišnom i u ličnom smislu. Do ovog trenutka zapravo nisam bio siguran koliko poznajem te ljude. Ovo je predstava o Sari Kejn i o njenom tekstu, ali i o našim ličnim žudnjama. Zapravo nisam imao punu svest do sada, Verovatno je nemam ni sada, o tome koliko ko ima svačeg u sebi, drži, kontroliše, bori se sa raznim svojim anđelima i demonima. Nas šestoro smo se još više povezali i postali još bliži prijatelji, što je jedan od najvećih kvaliteta ovog procesa.

Uroš: Čitajući prvi put taj tekst, shvatili smo da je on podeljen u 4 dela, 4 načina razmišljanja u jednoj glavi. Svako od nas je odmah pronašao sebe u jednom i uhvatio jednu liniju po kojoj je razmišljao.

Đorđe: Sara Kejn je od početka svog rada bila veoma radikalna i veoma brutalna. Njena poslednja dva komada Žudnja i Psihoza 448 su pisana pod pseudonimima. Ona se u njima okrenula nekoj vrsti dekonstrukcije, praćenju toka svesti. U toku rada smo došli do trenutka kada je svako imao zadatak da izvuče samo svoje replike, što je imalo oblik monologa, monodrame. To je bilo jako zanimljivo jer celine mogu i tako da funkcionišu. Ali ovako isprepletane daju potpuno nešto novo i drugačije. A naš komad je dao nešto potpuno treće.

Pomenuli ste da ste probali i igrali u KPGT-u, pa posle u KC Gradu. Koliko ste se vi i predstave menjali sa promenom prostora?

Uroš: KPGT kao neko naše mesto gde smo predstavu napravili je dosta govorio o nama samima. Taj deo koji je ruševina, to je dosta govorilo šta se dešava nama u glavi. Scenografija je govorila o našem emotivnom stanju i našoj potrazi za nadom. U KC Gradu je sve bilo belo i sterilno. Izgledalo nam je kao da smo u nekom laboratorijskom istraživanju, dok recimo kasnije, kada smo igrali dalje, svako mesto je nosilo nešto novo, nešto spolja, nešto iznutra, neki novi mrak, neko novo razrešenje.

Skoro svaki put kada smo igrali predstavu je padala kiša. Budući da je krov polusrušen, mi smo igrali u polupoplavljenom. Što je bilo fenomenalno za odnose na sceni i onoga što mi želemo da poručimo publici i šta želimo da podelimo sa njima.

Đorđe: Tako da su taj prostor i zapravo priroda igrali zajedno sa nama. Onda smo se preselili u mnogo intimniji prostor koji je bio zatvoreniji, uži, bili smo još bliže publici. KC Grad je bio potpuno nešto drugo, iza nas su bili prozori koji su davali perspektivu grada koji živi, života koji se dešava.To je bila neka treća verzija predstave. Svaka je uticala na nas da igramo drugačije, zato što je to predstava introspektivnog karaktera. Mi sami sa sobom zapravo u toj predstavi razgovaramo i na neki način komuniciramo sa nama samima u tom prostoru. Takođe i sa ljudima koji nas gledaju.

Pošto „Žudnja“ nije bila predviđena budžetskim i produkcijskim okvirima Reflektor teatra, ta predstava je doživela ozbiljan produkcijski uspeh i jedan veliki, dugački život.

Kako je publika reagovala na predstavu? Što se tiče poplave ili zamerki da li ste nekada imali kontakt sa publikom u tom smislu?

Uroš: Ne postoji niko ko može da kaže da ova predstava na njega nije uticala. Dolazili su ljudi koji su nam govorili da se fenomenalno osećaju, da ne mogu da veruju da je neko shvatio šta se njima događa u glavi. Dok su drugi govorili da je ovo potpuno bezveze i da nema nikakve veze ni sa čim, da mi ništa nismo pogodili. Onda su kasnije ti isti ljudi dolazili da nam kažu trebalo nam je vremena da shvatimo šta nam se dešavalo. Dok su gledali predstavu svako je lutao na neku svoju stranu, razmišljao o svojim problemima.

Đorđe: Način na koji smo mi ovo realizovali je po nečijem mišljenju vrlo advekatan, a opet po nekom mišljenju vrlo zatvoren i nekako previše restriktivan, isključujući. U smislu da, dok su neki ljudi bili oduševljeni, doživljavali katarzu, drugi su se osećali isključeni, bili besni jer nisu mogli da razumeju. Mislim da je to zavisilo od njihovog unutrašnjeg osećanja u tom trenutku. Neki su čak spominjali reč elitizam, ja mislim da u predstavi nema ničeg elitističkog.

Kada ste odlučili da se predstava više neće igrati? I zbog čega ste doneli takvu odluku?

Đorđe: Ova tišina je sve rekla. Jako je zapravo bilo teško odlučiti da ukineš nešto na čemu si radio i što ti je drago. Meni je ova predstava bila posebno značajna  zato što, napominjem, ona se spontano i slučajno desila, ali u pravom trenutku se našla na pravom mestu ekipa ljudi koja je želela da se bavi time. Bavila se time i u jednom trenutku smo počeli da osećamo kao da je ta predstava polako završila svoj život u našim telima i u našim životima, da je zapravo odigrala neku vrstu uloge koja joj je bila dodeljena. I onda smo seli I razgovarali o budućnosti predstave jer su produkcijski uslovi u kojima smo se nalazili bili različiti sada i na početku. Shvatili smo da ima mnogo izazova sa kojima u ovom trenutku možda ne možemo da se nosimo. Kompromisnim rešenjem, za sada, ona se više ne igra.

Uroš: Svi smo u isto vreme došli do istog zaključka. To je možda i ključ ove predstave. Kada smo počeli zajedno da je radimo to je bila nekako ekskluziva jer smo jedno kod drugog osećali da postoji nešto dublje u toj osobi iako se poznajemo 5 godina. Svako ko je došao da pogleda ovu predstavu, video je nešto najdublje u nama. Ova predstava je nakon godinu dana eskluzivno završena sa našom zajedničkom idejom da je završimo.

Đorđe: Hoću da nagalasim da će mi ova predstava svakako nedostajati, i da mi već nedostaje.

Uroš: Ovo je prva predstava koju smo ugasili od kada radimo zajedno.

Šta će vam najviše nedostajati? Emocija, spoznaja, igranje ili intimnost sa publikom, reakcije?

Uroš: Ma, nedostajaće mi Đoletovo brašno u kosi. Osim toga, čitav taj koncept, čitava ideja izloženosti. Prva naša prilika da kažemo šta se to kuva u svima nama.

Đorđe: A meni će nedostajati jednom mesečno prostor u kome i sa kojim ja mogu da imam svojih sat vremena psihoterapije.

Žudnja je našla svoj novi put u drugom obliku. Završila je svoj život na pozornici. Šta mislite o njenom preseljenju na radio?

Uroš: Mi smo tu predstavu i snimili tako da je možda od početka imala tu sudbinu radio-drame koju smo tek sad otključali. Mislim da će ljudi imati priliku da možda drugačije dožive ovu predstavu, možda drugačije čuju sve što u njoj govorimo, možda će u intimnom prostoru, sami sa sobom naći neke odgovore koje sa nama nisu mogli.

Đorđe: Ja sam apsolutno saglasan sa Urošem zato što ova predstava, ako se vratimo ukratko na njeno stvaranje, i jeste radio-drama u kojoj mi nešto improvizujemo. Možda doživi i neku treću formu, možda se vrati u pozorište, ili izložbeni prostor, ili film. ili konceptualni performans... imamo mi ideja.

Posle premijere radio-drame mi smo potražili utiske glumca Marka Panajotovića.

Kako se osećaš kada slušaš radio-dramu predstave koju si igrao?

Bilo mi je jako čudno da slušam to, pravio sam se da gledam u telefon. Na neki način mi je bilo neprijatno da slušam, a da ne mogu da proživim to kroz svoj pokret i da to prođe kroz moje telo. A opet je na neki način prolazilo: sećao sam se svega kroz šta smo prolazili i koliko je tu bitnih stvari rečeno. Čak sam i čuo neke stvari koje možda nisam ranije. Tako da sam doživeo na svakako neki drugi način. Prošlo je dosta vremena od poslednjeg izvođenja. A predstava je takva da, kad se igrala, zavisila je od toga kakvi smo mi u tom trenutku, u kakvom smo stanju. A sada sam skroz u nekom drugom trenutku, tako da sam je doživeo na sasvim neki drugi način. 

Da li si delio mišljenje sa ostalima o prekidu igranja Žudnje?

Ja ne mogu to da kažem. Zato što sam se negde borio da se igra i dalje. Ne bih da zvučim da sam van ekipe, svi smo se zajedno dogovorili. Mislim da je ova predstava veoma važna jer je drugačija od svega na ovim prostorima. Toliko je bilo teško igrati, bilo bi mi teško da počnem opet. Posle svakog igranja sam se osećao ispražnjeno, kao krpa. Ta predstava kao jedna forma, kao jedan patent, bi mogla možda nekada da se ponovi na taj način da se iz ovog sadašnjeg stanja  opet napravi. Žao mi je što se zaustavila. Potpuno je razumljivo i opravdano da tako intezivan proces ima takvo trajanje.

Šta će tebi najviše nedostajati iz predstave?

Nedostajaće mi jako ta ekipa. Mi smo stalno zajedno, ali ovo je bilo toliko intimno, obuhvatala je svaki naš receptor, svaku naježenu dlaku. Nedostajaće mi taj filter koji smo proživljavali u igranju, i ta skupina kada se nalazimo i govorimo jedni drugima neke stvari, i to je bilo jako značajno. Zaista se nadam da će se to ponoviti kroz neki drugi proces.

Sara Kejn je dobijala prilično negativne reakcije. Kako ovdašnja publika reaguje na nju?

Ona je jako brutalna. Mislim da su naši ljudi toliko oguglali na neku vrstu brutalnosti, zato što živimo u takvoj zajednici gde je sve brutalno i agresivno, iznad svakog osećaja, da ljudi ne mogu ni da dopru do toga o čemu ona piše. Ona je htela da kaže jednu stvar, a mi koji smo prošli kroz mnoge stvari u prošlosti na negativan način... Možda se ovde ne čuje Sara Kejn na pravi način, to što je ona htela da kaže. Bitan je taj način na koji ti shvataš to što je ona pričala, da stvarno detaljno promisliš o tome, ne samo da promisliš i slušaš, već i da provučeš kroz telo.

Da li misliš da Žudnju očekuju bolji dani kao radio-dramu?

Verovatno, iz marketinških razloga, ne bih smeo da kažem da mislim da ne. To je sad jedna forma, kroz koju će ona proći pa ćemo videti. Kad doživiš nešto uživo i čuješ živu reč, i doživiš telesnog čoveka, to je potpuno nešto drugo.

Svoja očekvianja od “Žudnje” kao radio drame sa nama je podelila i Aneta Goranović, direktorka Reflektora teatra:

Mogu potpuno sebe da zamislim, ali i mnoge druge, da se jednog dana vrate sa posla, sa fakulteta, i da se pitaju za čim ja žudim i šta je sa mnom i šta je meni važno i kakav odnos imam sa partnerom, da razmišljaju o sebi. Jedva čekam da vidim da li će neko biti dovoljno hrabar da napiše: ja sam slušala "Žudnju" sinoć u 3, plakala, smejala se, popila 3 čaše vina, gledala u zvezde.

Kako ste se odlučili za oproštajno veče predstave?

Niko od nas koji smo radili predstavu nije bio siguran da li to ima smisla, jer je to malo pretenciozno, ali je mnogo lepo kada neko drugi ko je gledao predstavu ima potrebu da se od nje oprosti. Inicijativa iz tima koja nije iz tima koji je stvarao predstavu. To tako liči na Reflektor. Ne sećam se da se jedna produkcija opraštala od svoje prestave, srećna. Malo je suludo ali mi sahranjujemo svoju predstavu sa osmehom. Jer osećamo da bi svako sledeće izvođenje bilo poštovanje tržišnog očekivanja. Dali smo joj novi život.

Autor: Nikola Bešlić  

Hvala: Nađi Mihajlović na pomoći pri uzimanju izjava

Foto: Reflektor teatar


Povratak na vesti