Rok opera ili povratak velikana?


U petak 12. januara, izvedena je prva Rok opera kod nas, u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, pod dirigentskom palicom Fedora Vrtačnika,a u režiji Katarine Mateović Tasić. U spoju različitih žanrova roka, džeza i opere, neprevaziđeni duh od 70-ih godina 20. veka, progovarao je kroz 18 antologijskih muzičkih pop i rok hitova kroz izvedbe sjajnih solista kao i Novosadskog Big benda i Hora i Orkestra SNP-a. Može se reći da je rokenrol atmosfera slavnih, uspešno preneta do pozorišnog doma u Novom Sadu, te da je 140 izvođača dočaralo svakom u publici ponaosob bitnu poruku ,a to je : „Led Zeppelin“, „Deep Purple“, „Pink Floyd“, „Queen“, „Van Halen“, „Europe“, „The Beatles“, „Procol Harum…Jedno rečju, svi oni, čije se pesme nisu učile napamet, već pevale iz srca, koje ne poznaje granice.

Zanima Vas kako je sve počelo? To je izgledalo ovako:

Publika liči na dobro upakovane konfete, koje će svakog trena ekplodirati od pritiska gužve. Čuje se komešanje ushićenih ljudi, snop zućkastog dosadnog osvetljenja polagano nestaje. Pozornica konačno dolazi do izražaja, bojeći, svojim prelepim scenskim plavetnilom konture orkestra, hora, kao i dirigenta, koji je stajao u sredini sam, na blagoj četvrtastoj uzvisini. I jedan elegantan njegov pokret, bio je dovoljan da shvatimo, da smo svi kolektivno uspešno ubačeni u vremensku mašinu i da smo napustili 21. vek...

I evo ga! Odjeknula je svečano i sa ponosom prva numera pod nazivom: Final Countdown, grupe Europe u interpretaciji Novosadskog Big benda i Orkesta Snp-a, zahvaljujući kojoj je čitava instrumentalna eufonija, ovom rok hitu dala fantastičan džez i pop šmek, uz koji je publika mogla da oseća flimsku idilu; i tako je glemerski fazon, prerastao u čudesni stil Enia Morikonia. Dobra uvertira, ili bolje reći zatišje pred buru, jer nakon ove uspavanke, u kojoj smo svi imali priliku da se osmehujući njišemo na samom početku, usledio je pravi bum! Začuli su se akordi, koje su svi početnici (garantujem) morali katkad da uče na gitari, a u pitanju je neprikosnoveni Deep Purple i pesma, Smoke on the water! A na scenu izleće jedan od najkvalitetnijih i najboljih muških vokala na prostorima naše zemlje, nekadašnji član grupe Perpetum Mobile Zoran Šandorov! Kao pevač Brajan Džonson iz grupe ACDC, samo ćelav sa bradom, uredno podšišanom, ovaj rok maestro je sa razdrljenom košuljom, koja je stezala njegov nemirni (buntovnički) duh, zapalio čitavu scenu, i sa takvom eksplozijom otpevao čuveni refren: Smoke on the water, a fire in the sky… koji je odleteo do pozorišnog neba. Verovatno ste se svi zapitali: da li je ovo moguće? Nešto nam se dogodilo? Nešto je drugačije? Kao da smo se svi vratili u ono vreme iz 75-e, kada je mjuzikl Tomi od Ken Rasela bio senzacija, u kojoj je bilo neverovatno, šta sve novo jedna filmska rok opera može da nam otkrije, a ovde, pred našim očima, događalo se upravo suprotno; bili smo u neverici, šta sve staro i zanemarno može da nam otkrije povratak, ali ne Otpisanih, već zaboravljenih rokenrol velikana. I nakon vatrenog Šandorovog nastupa, došao je kratak predah, blagi dašak, moglo bi se reći dekrešendo, koji nas je pripremio za narednu pesmu Somebody to love od Kvina.

Zamisli da si sad u crkvi, pa da slušaš neki gospel, ali nije ni gospel, već Fredi Merkjuri podeljen na nebrojeno delovao u svim mogućim oktavama hora. I sad je već gotovo, svi smo otišli u…20. vek! Postali smo hipici, začulo se Aquarius iz filma The Hair, u izvedbi Renate Starović Petošević. This is the dawning of the age of Aquarius, the age of Aquarius. Aquarius! Aquarius!…pevušila je Renata, a publika je pala u trans, -čak su se i ovi moji, iz novinarske lože digli sa ubogih stolica koje su donešene pitaj boga odakle- i čitavo gledalište pretvorilo se u prođuskane ljude sa nevidljivim hipi frizurama. Vreme, šta li je to? Taj pojam se izgubio! Pesme su počele da se nižu, jedna za drugom, jedna za drugom…I taman kada je sve ličilo na idealno, odjednom na scenu izlazi nešto sasvim drugačije, vitka žena sa kratko ošišanom frizurom, u uskoj crnoj haljini sa dugim minđušama (medaljonima)… Taj blago promukli alt, tako je strastveno otpevao pesmu I love rock and rol… u pitanju je vokalna solistiknja Novosadskog Big benda Danka Adamov. Svojom pojavom, kako je donela, tako je i odnela čitav ovaj gala koncert. Pre nje, smatrala sam da znam šta je duh rokenrola, ali ovo je ipak prava kulminacija čitave ove priče.

 Takva snaga alta elegancija stila, čvrst i odvažan stav, tokom pevanja, mislim da je ostavio na publiku utisak blagog strahopoštovanja…blagog drhtaja, jer sve nakon toga, bila je samo ok izvedba, nalik na dobar pokušaj. Ne kažem. Usledili su neočkivani momenti, ne može se reći. Kao na primer, frontmen grupe Kilo Kilo banda, Vojislav Malešev, koji je pesmu A Whiter Shade Of Pale od Prokol Haruma, otpevao u adađo tempu, što potpuno odudara od njegovog rege, bluz, rok itd. neobičnog stila. Ili prvakinja opere, čiji je mecosopran, bogme, opalio po snazi, koja baš i nije ličila na mecosopran, već na neku mešavinu Tine Tarner sa Ajmi Vajn Haus, a u pitanju je Jelena Končar i njena sjajna izvedba Morisonove pesme Light my fire. Sve to stoji, sve se to može razumeti, ali Danka Adamov je poput prave bure, zaista bljesnula lepotom alta, koji je nizak kao bas, a opet snažan i potresan. Možete li tek da zamislite, iz koje je dubine takav vokal izneo pesmu Par godina za nas od Ekatarine Velike?  Sve nakon toga, bila je rok opera, bila je dobra izvedba kažem vam, publika je ostala i dalje očarana, čak je i na samom kraju, svojim pljeskom, zatražila da se izvedu još dve numere. Povratak velikana se obistinio, duh vremenske mašine, sve nas je počastio, ali Danka Adamov je dala nešto na sceni do samog kraja, čime bi se svi velikani ponosili, svoju dušu!

Autor: Marijana Jakobac

Fotografija: Emir Memedovski



Povratak na vesti