Ronjenje na dah


Na sceni subotičkog pozorišta „Kostolanji Deže”, u okviru 13. izdanja festivala „Desire Central Station”, izvedena je monodrama mađarske koprodukcije pod nazivom „Mrtva trka” reditelja Mate Kovača, po motivima istoimenog romana Benedikta Tota. 

I bi glasna muzika. A onda nagli prekid, uz ispovedni ton zaprepašćenog adolescenta (Petar Danijel Katon). Govoreći o noći kada je sa svojim prijateljem nehotice usmrtio čoveka u automobilskoj nesreći, glavni junak uvodi nas u surovu priču čiji će epilog dočekati samo onaj ko pod pritiskom vode uspe duže da zadrži dah. 

Jesu li spremni za ronjenje?

Likovi koji jedni druge povlače na dno bazena, u bespovratni mračni ambis, samoživi su i egocentrični  tinejdžeri koji istovremeno, sa željom da se integrišu u zajednicu i budu prihvaćeni, hrle ka ostvarivanju uspešne sportske karijere.

Okrenut čulnim zadovoljstvima, drogi, izlascima, i svim drugim izvorima trenutnog zadovoljstva koji neretko čine obrazac ponašanja mlađih generacija, protagonista tone sve dublje, osećajući pritom samo strah za moguće posledice svojih delanja. Tako se svaka tragična situacija poput već pomenutog udesa ili slučajnog ubistva mačke i završava — uz prisustvo straha, ali ni trunke empatije. Bez pretenzije da publika sažaljeva protagonistu i pored svih nedaća na koje ovaj nailazi, monodrama „Mrtva trka” otvara vrata važnim, ali u ovom trenutku manje vidljivim problemima nadolazećih generacija. Postavlja se pitanje za koga su nedostatak empatije i sveprisutnija kolektivna indiferentnost najveći kamen spoticanja. Da li za mlade i još neizgrađene ličnosti, okolinu, ili prosto za  samu viziju o idealnom ljudskom biću?

Postoji teorija po kojoj ljudi gube emotivnost kada im život postane niz cikličnih mehaničkih radnji. Vodeći se time, zamislivo je da kružni bazen, pored očigledne metafore propadanja, zauzima i druga figurativna značenja. Kompletna scenografija svedena je na bitno, dok prateća igra svetla, pored crnohumornog dramskog teksta, pisanog kolokvijalnim jezikom, dodatno čini predstavu dinamičnom. Kostimografsko rešenje usklađeno je sa stilom življenja glavnog junaka, te uz sportsku garderobu upadljivo odskače zlatni lanac koji sugestivno aplicira na provincijski duh, negovan među znatnim brojem mladih. 

Tokom trajanja monodrame, glavni junak prepričava nasilne događaje koji su  doskora činili sastavni deo njegovog života – one u kojima je svesno učestvovao, ne preispitujući ni na trenutak ispravnost svojih postupaka. U momentu kada narativni tok počinje da se ubrzava, autor predstave iznosi svoj stav putem projektora i tako na trenutak prekida pripovedanje glavnog junaka. Čitajući zatim tekst koji se prezentuje na ekranu, gledaoci se suočavaju sa, objektivno posmatrano, ključnim problemom na koji ukazuje ovaj pozorišni komad. Prema rečima autora, govoriti o poremećenom sistemu vrednosti bilo bi pogrešno jer je svaki sistem vrednosti za mlade odavno prestao da postoji.

Foto: Peter Lakatoš



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste