Semper Idem - Zlo je uvek isto

Četvrte večeri Sterijinog pozorja publika je imala priliku da pogleda predstavu „Semper idem”, Narodnog pozorišta iz Sombora, koja je rađena po romanu Đorđa Lebovića, a u režiji Gorčina Stojanovića.

Radnju predstave reditelj otvara pričom o postanku, o odnosu prema bogu i religiji, i to kroz svet trogodišnjeg dečaka Đorđa koga tumači Marko Marković. On otkriva svet koji ga okružuje i značenja različitih reči. On se pita šta je zapravo raj, a šta je smrt i kojeg je ona roda. Prva celina predstave nosi naziv „Od raja do pakla” i gledaocima na vrlo jednostavan i slikovit način prikazuje kako ljudi različito percipiraju naizgled vrlo jasne pojmove i koliko je percepcija uslovljena i obojena ličnim iskustvom pojedinca. Osim toga, prva celina ilustruje kako se život brzo okrene i koliko je malo potrebno da se naš idealan svet, koji čine dragi ljudi, veoma brzo rasprši, a da mi nemamo nikakvu kontrolu nad njim. Celokupan utisak ovog segmenta predstave upotpunjuje i vrlo svedena scenografija, koju čine samo bele i crne zavese i sat koji otkucava pet do dvanaest, čime se simbolizuje sve ono što sledi u nastavku predstave.

A u nastavku predstave, koji je izdeljen na još tri celine -  Sazrevanje, Predskazanje i Veliki sunovrat, kroz različite likove i dinamične epizode uranjamo u priču o odnosima u Đorđevoj porodici, o njegovim prvim ljubavima, o sazrevanju, prijateljstvima. Kroz proces odrastanja i životne situacije u kojima se protagonista nalazi  uočavamo i prve simptome malignosti tadašnjeg društva. Ti maligni simptomi su se kasnije razvili u najveću tragediju koju moderno društvo pamti, a koja je zadesila čitav jevrejski narod za vreme II svetskog rata.

Radnja predstave doslovno prati radnju romana, a zahvaljujući dramatizaciji i vrlo mudrim rediteljskim rešenjima, gde se na primer, glavni lik, osim što je u središtu scena iz života koje su se dešavala tokom njegovog odrastanja, vrlo vešto transformiše i u naratora koji komentariše sva dešavanja sa vremenske distance čime usmerava pažnju publike i olakšava razumevanje svakog segmenta, dodatno pojačava utisak priče, čak i gledaocima koji imaju prethodno iskustvo čitanja romana.

Zahvaljujući odličnoj glumačkoj podeli, glumci potpuno oslikavaju energiju likova i toliko su uverljivi u svom izrazu da ne možete da im ne verujete. Oni su realni, životni, sa vrlo jasnim vrlinama i manama sa kojma se svi u većoj ili manjoj meri možemo poistovetiti. Ipak, centralnu figuru (pored Đorđa) svakako zauzima lik majke, koji meastralno donosi Ivana Jovanović. Tokom čitave predstave mi otkrivamo taj odnos dečaka prema majci svetici, i koliko je ona, bez obzira na to što nije uvek bila pored njega, imala snažan uticaj na njega jer je upravo ona ta koja je uvek imala rešenje za sve. U onom trenutku kada nije pronašla rešenje, tu su nastali svi problemi. Nasuprot odnosa prema majci koja je uvek bila utočište, odnos prema ocu nije razvijen u tom pravcu, već imamo utisak da tokom čitave predstave otac pokušava da povrati poverenje sina jer ima osećaj griže savesti što ga je napustio. Sve to dovodi do toga da dečak luta u potrazi za njegovom figurom u različitim likovima.

I dok gledamo predstavu, zaista imamo utisak kao da čitamo roman, jer je ona toliko slojevita i višeznačna. Poigravanje rekvizitima, odlična glumačka ekipa i hrabri rediteljski poduhvati proveli su nas kroz šetočasovno putovanje, koje je ostavilo snažan utisak jer smo bili u mogućnosti da se smejemo i plačemo, ali i da naučimo mnogo toga ne samo o istoriji koja se dešavala na našim prostorima, već i o nama samima, o društvu u kojem živimo. Jer kako kaže i sam naziv predstve, ali i ključna replika iz predstve  -  „zlo je uvek isto”, a  nastaje iz ljudske gluposti.

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste