Zašto padamo i dokle ćemo padati?


U subotu 2. februara u Zvezdara teatru odigrana je beogradska premijera predstave „Pad“ u produkciji Centra za kulturu Svilajnac, režiji Kokana Mladenovića i dramaturgiji Branislave Ilić.

Ova predstava se bavi problemom položaja građevinskih radnika u našoj zemlji, njihovoj (ne)zaštićenosti na radnom mestu, sve većeg broja poginulih na gradilištima, i odsustva odgovornosti nadležnih, bez ikakvog sistemskog rešenja na vidiku. Kako je jedini interes njihovih poslodavaca, odnosno investitora, maksimizacija profita, oni na radnike gledaju jednako kao i na svaki drugi materijal, a s obzirom da uglavnom rade „na crno“ radnici nemaju pravo ni na kakvu institucionalnu i zakonsku zaštitu.

Predstava „Pad“ ovaj problem predstavlja iz ugla jedne porodice u kojoj je samohrani otac, kojeg igra Branislav Trifunović, nagrađivani profesor klavira, ali zbog nemogućnosti da nađe zaposlenje u svojoj struci, praktično primoran da radi na građevini. Kroz sve ono što vodi od njegovog zaposlenja do pogibije vodi nas njegova ćerka, koju fenomenalno igra Jelena Blagojević. Kroz njen odnos sa ocem upoznajemo njegovu ljudsku stranu, on nije više samo jedan od nekoliko desetina poginulih, on nije samo šraf na gradilištu koji će biti zamenjen, već je nečiji otac, suprug, prijatelj. Međutim taj otac je isprva sve više odsutan, jer je osmočasovno radno vreme samo slovo na papiru, on je uvek umoran jer je pauza prekratka, oni nemaju novca za račune jer će plata biti od ponedeljka, on fizički propada jer radi posao za koji nije sposoban, on je mentalno odsutan jer radi na visini od koje ima strah, on pada sa skele.

Za sve to vreme njegova ćerka pokušava da vodi tinejdžerski život i preživi već iovako turbulentan period života. Zbog zapostavljenosti od strane oca, popušta u školi, i poput mnogih njenih vršnjaka okreće se snimanju video klipova za Jutjub, u kojima vrlo često govori o svom ocu. Ova situacija postavlja jedno zanimljivo pitanje. Deca osete da odrastaju u nenormalnim okolnostima, i posredstvom novih tehnologija imaju priliku da se oglase. Može li generacija koja je od strane starijih već otpisana, upravo zbog toga „što ne dižu glavu od telefona“, da bude generacija koja će dići glas protiv rđavosti sistema?

Ovo pitanje postavili smo i reditelju Kokanu Mladenoviću, koji je na to rekao:

U ovoj predstavi progovara jedna devojčica od 16 godina koja je valjda učinila sve, čekala neku pravdu sa one strane sa koje pravda treba da dođe, od sudova, od zakona, a te pravde nije bilo. Smatram da protesti koji održavaju širom Srbije pokazuju da smo odlučili da dignemo glas protiv ovog i mnogih drugih problema koji muče naše društvo. Nadam se da će se glas sa ulice preneti u pozorišta i druge institucije jer je previše stvari gurnuto pod tepih da bi to moglo da se izdrži.

Nezahvalnu ulogu menadžerke izmišljenog projekta „Belgrade city star“, na kojem gine radnik, igra Nina Nešković. Ona reklamira projekat kao „oazu blagostanja, sreće i sigurnosti za buduće stanare“ dok se o sigurnosti onih koji ga stvaraju ne razmišlja mnogo. Ona kroz salvu uvreda radnicima saopštava da se rokovi moraju poštovati bez obzira na sve druge okolnosti. I kao kulminaciju za zaštitna lica kampanje projekta pod sloganom „Srećni radnici grade buduće domove za srećne ljude“ bira upravo radnika koji će pred svečano otvaranje svoj život ostaviti na gradilištu.

O ovom apsurdu reditelj predstave dodaje:

Zamkovi i palate neoliberalnog kapitalizma grade se bukvalno na kostima poginulih radnika. Uništeni proleterijat, prekarijat koji je potpuno obespravljen gleda samo da preživi, nema ni sindikalnih prava, a kamoli da liči na srednju klasu koja je postojala u Jugoslaviji. Prošle godine je poginulo 53 radnika na gradilištima i u fabrikama u Srbiji, a da za to niko nije uhapšen, ni kažnjen. Jedno gradilište je kažnjeno sa milion dinara dok za sve ostale živote niko nije snosio apsolutno nikakvu odgovornost. Ljudi takopostaju igračke tog neoliberalnog fašizma. Ako pogine jedan doći će drugi jer je toliko gladnih, da i nije nikakav problem naći nova gladna usta koja će se popeti na ma koju visinu da rade posao za koji nisu stručni.

Među mnogim javnim ličnostima koji su posetili beogradsku premijeru bio je i dramaturg Željko Hubač, koji je o temi predstave za naš portal rekao:

Godinama unazad svedoci smo zidanja nekih zgrada mimo svih mogućih pravila. Čak i građevinski laici to vide. Vidimo da ljudi ginu na nekim od tih gradilišta i većina njih i dođe do novina, i većina njih su ljudi koji su radili na crno. Takođe vidimo i organizovanu grupu ljudi koja najavi svaki dolazak inspekcije svakom gradilištu. Imamo jedno sistematsko uništavanje institucija koje je produkt liberalnog kapitalizma koji u svim porama društva želi da zavlada paralelno od institucija. Dakle, imamo fenomenalne zakone i imamo bolnu praksu. Onog momenta kad zatvore gradilišta na kojima se zakon ne poštuje, u tom momentu će možda na nivou države biti problem sa bruto domaćim proizvodom, ali će ljudi preživeti.

Bivši direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu smatra da je u današnje vreme potrebna hrabrost da se u svakodnevnom životu govori o temama značajnim za društvo, dok je u pozorištu to pitanje sopstvene odgovornosti.

A ekipa ove predstave preuzela je odgovornost na sebe i publici postavila brojna teška pitanja, samo što oni koji treba da odgovore na njih nisu deo nje.

 



Povratak na vesti