Aneta Goranović za Hoću u pozorište: "Želimo da pozorište ne bude moranje i dokaz da smo kulturni, već potreba i želja"

Aneta Goranović - volonterka Centra E8, koja je bila zaljubljena u pozorište, pa se zaljubila u Muškarčine i postala deo tima kao producentkinja, a sada je direktorka Reflektor teatra. Rođena je u Vrbasu, od osnovne škole je na seminarima, edukacijama, organizuje, menja i želi da utiče na društvo. Završila je Fakultet političkih nauka, a planira da nastavi sa formalnim obrazovanjem u oblasti kulture i društva. Veruje u ljude i voli ih, zna da su promene moguće, a neformalne metode edukacije i umetnost smatra najjačim saveznicima u tom procesu. Sa Anetom smo razgovarali kako je biti direktorka nezavisnog angažovanog teatra sa samo 25 godina, kako se nosi sa izazovima i pritiscima koje takav posao u Srbiji nosi. 

Kako i kada je nastao Reflektor teatar? Koji su vam ciljevi i šta Reflektor izdvaja od ostalih pozorišta?

Centar E8 je mama Reflektor teatra, takođe sjajna i kreativna organizacija, u kojoj počinjem kao volonterka i koja se bavi mladima. Od 2012. godine smo razvijali naš pozorišni rad, stvarali nove predstave (Nemačka, Crvena: Samoubistvo nacije, Žudnja i Sumnjivo lice), učili i rasli. Posle Sumnjivog lica, zaključili smo da želimo više i da smo spremni za dalje, da smo stvorili posebnu omladinsku produkciju, kojoj treba dati ime i definisati je do kraja. Od septembra prošle godine ključala je ideja, sastajali smo se, kumovali različitim imenima, razmaštavali planove i postavljali ciljeve, da bi od januara 2017. godine lansirali Reflektor teatar, nezavisnu omladinsku i angažovanu pozorištu trupu ili na papiru produkciju, u svojoj suštini mesto okupljanja mladih umetnika i aktivista, volontera i saveznika, koji svojim radom žele da stvaraju i utiču na ono što ih okružuje. Koji žele da mladi budu u pozorištu i da na scenu postavljaju teme koje ih se tiču. Da menjaju društvo kreativno. Ciljevi su angažovanost i popularizacija pozorišta. Autentičnost je mladost i savremena angažovanost, koja je umetnički relevantna. Statistički 80 posto, našeg tima čini ekipa mlađa od 30 godina, naše rad nikada nije finansirao javni/državni novac, naša publika je mlada ( više od 70 posto čine mladi) i na kraju sve te specifičnosti i kreativnosti možete uočiti na: http://reflektorteatar.rs/, https://www.facebook.com/reflektorteatar/?fref=ts, https://twitter.com/reflektorteatar i https://www.instagram.com/reflektorteatar/.

Da li Reflektor teatar možemo nazvati pozorištem od mladih za mlade? U jednom razgovoru si mi rekla da želite da promenite opštu naviku da se u pozorište dolazi u odelu odnosno svečanoj haljini već da to bude opuštenije, možeš li nam reći nešto više o tome?

Želimo da sretnemo mlade u pozorištu, da revitalizujemo pozorišnu publiku i stvorimo zajednicu Reflektor teatra. Želimo da je pozorište izbor, među prvima, kada je reč o slobodnom vremenu, da pozorište nije moranje i dokaz da smo kulturni, već da je potreba i želja. Da komuniciramo sa našom publikom i da je svakodnevno brojnija, intenzivno se bavimo promocijom i ponosno smo lansirali prvu lojaliti karticu u teatru, Light Card (više na: http://reflektorteatar.rs/light-card/) Naše pozorište živi od publike i građana saveznika, oni omogućavaju da u ovim prvim koracima pokrijemo osnovne troškove. Mi verujemo u moć punih pozorišnih sala, to je jedna od zanesenih izjava iz rane mladosti, ali na kraju dana stvarno verujemo. Angažovano pozoršte nije prvo što ljudi i mladi biraju, kao što ni repertoar nezavisnih pozorišta nije prvo što publika gugla na netu. Zamislite nezavisnu scenu kao brokoli, a institucije kao Koka Kolu, nije nužno, ali je često tako. Dugoročno, shvatiš da ti je brokoli potreban. Mi smo tu, da smislimo kako da to brže shvatiš. Razumem da je nekada lakše posegnuti za gaziranim napitkom, čak nije ni ubitačno, ali valjalo bi imati odgovornost prema svom telu i duhu. Trudimo se i pakujemo brokoli u različite forme, želimo da budemo dostupni. Tako da jedite brokoli, obučeni u svoju omiljenu i udobnu kombinaciju, samo ga jedite.

Otkud ti u menadžerskom svetu direktorice pozorišta i to sa samo 25 godina? Da li si želela da se baviš glumom pa „zalutala“ ili si oduvek htela time da se baviš? 

Želela sam da menjam svet i da plešem. Od dvanaeste godine sam u svom rodnom gradu/više opštini Vrbasu, imala sreću da shvatim koliko je važno i potrebno neformalno obrazovanje. Tako sam postala aktivistkinja, a ljubav prema umetnosti je ostala. Zatim sam završila Fakultet političkih nauka, postala politikološkinja međunarnodnih odnosa, a sve te godine, sad shvatam više od deceniju, učila kroz neformalne metode, volontirala, putovala i znala da želim da radim, nešto što me inspiriše i čini srećnom. Tako sam došla do pozorišta, istraživanjem i upornim verovanjem da je život u Srbiji izazov, a ne izgovor. Mislim da sam imala sreće, shvatila sam da me pozorište radi i da radi. Potrebno nam je više od osnovnog obrazovanja, da bismo odrasli u odgovorne građane, da bi sebi i našem društvu obezbedili dostojanstven život i zaštitu osnovnih prava, izbora i sloboda. Pozorište je drugačije iskustvo, autentično, nenametnuto, koje omogućava da kroz saznajni i emotivni proces zaključujete, pitate se i razmenjujte nataložene sadržaje u svojoj glavi. Zbog toga sam tu, iskustvo me naučilo da nisam menadžerka za sve, zanima me upotreba umetnosti u društvenim promenama.

Šta je sve potrebno da bi jedno nezavisno pozorište funkcionisalo? Koji su izazovi sa kojima se ti kao direktorica i producentkinja suočavaš?

Za funkcionisanje nezavisnog pozorišta potreban je tim, suludo verovanje, dosta kreativnosti i nekada hrabrost. Reflektor teatar sada čini više od dvadeset glumaca, preko deset članova autorskog tima, dok tehnički, produkcijski i volonterski tim broji više od dvadeset osoba. Osnovna goriva su sopstvene i zajednički stvorene energije, vera da to što radimo ima smisla. Egzistencijalno cilj je da se razvijemo do nivo dostojanstvene zarade, te pravimo nove i održive planove poslovanja. 

Nije uvek lako, pokušavam da crpim motivaciju i energiju iz sada mlađih članova našeg tima, iz reakcija publike i podrške koju mi porodica i prijatelji pružaju. Intezitet obaveza i odgovornosti je veliki, ljudi ne razumeju da je pozorište ogroman i živ sistem i da ono što u našem Reflektor timu obavlja nas dvoje, troje sa minimalnim finasijskim resursima, u državnim pozorištima radi mnogo više ljudi. Pokušavam da učim i profesionalno se razvijam, da sebe podsećam da radim ono što volim, sa ljudima koje volim, bez kompromisa i ne na ivici egzistencije, a mislim da je to ozbiljan luksuz. Luksuz koji podrazumeva i peglanje kostima, ali i putovanja, uviđanje promena i pozitivnog uticaja na život mladih, kao i upoznavanje sa sjajnim i talentovanim ljudima. Rad u timu, kome nije potreban team building u spa centru ili u fensi restoranu, da bi bili srećni. Nije uvek jednostavno, ali često se budim zadovoljna. Mislim da je to važno.

Vaša predstava „Crvena: Samoubistvo nacije“ bila ja cenzurisana odnosno najavljivana pa skinuta sa repertoara Narodnog pozorišta u Leskovcu, pa na kraju ipak odigrana. Kako se svi vi u Reflektoru, i ti i glumci i Minja Bogavac i Vojislav Arsić kao autori,  nosite sa takvim problemima?

Tako što se borimo, tj. oni nas cenzurišu, a mi predstavu uz podršku javnosti i kolega vratimo na repertoar, pa je izvedemo u punoj sali Narodnog pozorišta u Leskovcu uz ovacije publike. Država ne voli talsanja, a državni činovnici utrkuju se u poslušnosti, mi smo sve to čitali još u Nušićevim delima, ali smo nekako naivno verovali da to nije baš tako. Da ne može neko da zabrani, da ne da, ako ispravno postpupaš, ako si sam našao svoje načine da gostuješ i samo želiš da svoj rad predstaviš publici. Slučaj Crvene i Leskovca je to, nečija želja da nešto ne želi, bez razmišljanja o odgovornosti. Sećamo se večeri kada pišemo saopštenje o tome šta se desilo, a svi detalji su na internetu, dostupni jednostavnim pretraživanjem, ključnih reči. Onda ta borba, koja je bila stresna, ali smislena. Već tada bilo je jasno država ne želi angažovani i kritički teatar, a mi ne želimo da odustanemo. Rešenje jednačine je nezavisna omladinska produkcija Refletkor teatar, koja priprema svoju šestu predstavu i proslavlja stoto izvođenje prve. Sve uz pomoć građana koji kupuju karte, doniraju resurse, novac, povezuju nas sa sponzorima koji pružaju simboličnu podršku. Danas tako razumemo te situacije u razvojnom putu naše ideje, bile su stresne i razočaravajuće, ali su od nas pravile snažniji i sposobniji tim. Predstava Crvena: Samoubistvo nacije, igra se 27. novembra u CZKD-u od 20.00 časova, a za izvođenja van Beograda se bori, često sa uspehom.

Smatraš li da u Srbiji postoji velika razlika između malih i velikih sredina? U Beogradu niste bili cenzurisani? Da li misliš da bi Reflektor teatar mogao da funkcioniše van Beograda i Novog Sada ili bi podlegao pritiscima lokalnih vlasti?

U Srbiji je sistem odlučivanja i odgovornosti personalizovan, tako da je razlika između malih i velikih sredina, u stvari razlika u tipu ljudi koji imaju moć odlučivanja. Ne moramo ih zvati veliki i mali ljudi, zovimo ih kako god želite, ali sigurna sam da znate o čemu pričam/pišem. Od 2012. godine naše predstave izvedene su 184 puta u više od 50 gradova i 10 država, pred više od 40000 ljudi, tako da smo se zaista šetali. U Beogradu, predstave su bile postavljene u Bitef teatru, Mikser House-u, KPGT-u, KC gradu i Dorćol Platz-u. Od oktobra smo u Birčaninovoj 21, na sceni CZKD-a, sa svim našim predstavama. Već iz nabrojanog vidite da su iskustva bila različita i da je bilo potrebno tražiti nova rešenje. Kada god tražimo novi prostor, analizira se nivo hrabrosti ponuđenih, žao nam je što je tako. Dokumentarno pozorište ne treba da se tretira kao hrabrost, već kao umetnički tvorevina, izgleda da mi živimo u takvom društvenom trenutku, u kome stvarnost u umetničkom činu, mora da se šeta i snalazi kako bi preživela. No i to je u redu, mi smo izabrali da svetlimo u mraku.

Da li stanje na pozorišnoj sceni Srbije možemo da uporedimo sa stanjem u medijima?

Ministarstvo kulture i informisanje, da. Uvek su u paru, mediji i kultura. Sad su u mraku, a trebalo bi da imaju funkciju upaljenih reflektora. Da građanima osvetljavaju i približavaju, sve to zamršeno i zbunjujuće u društvu i životu. No evo i dobrih vesti, razvija se savezništvo, koje je neophodno, koje može da pojača intenzitet svetlosti. Više o tome čućete posle izvođenja predstave Sumnjivo lice, 30. oktobra u CZKD-u, ako niste u pozorišnoj sali te večeri, a vi pratite razvoj situacije online na našim stranicama. Srećna sam što sarađujemo sa Grupom za slobodu medija i verujem da je ovo tek početak. 

Koliko jako može da se čuje glas sa pozorišnih dasaka?

Kada se glas čuje, reakcije su intenzivne i najčešće pozitivne. Neko ko pogleda jednu od naših predstava, obično pogleda sve. Predstave su bile smeštene u različitim prostorima i srećni smo kada nas publika prati i istražuje. Postoje ljudi koji su posvećeni u građanskoj odgovornosti i znaju za nas, sa druge strane odlično je kada imamo novu zalutatu publiku. Izvođenja van Beograda ili izvođenja na Filmstreet-u u atmosferi rok koncerta, najbolji su dokaz da publika želi i voli angažovano pozorište. Težak zadatak je naći dovoljno glasno ozvučenje da do publike dođe informacija o našem postojanju, partnerstva sa medijima to omogućavaju, mi se zaista trudimo da obavestimo sve, da budemo u različitim medijskim formatima, da ne igramo samo na proverene/očekivane saradnike, čini mi se da samo tako ima smisla. U prednosti smo, svakako u odnosu na pretke, jer danas postoji i online i offline urlik.