Ivan Đurić: "Spreman sam da zbog umetnosti podnesem velike žrtve, ali samo ako to oplemenjuje život"


feb 2018.

Kada sam počela da istražujem Ivanovu biografiju, naišla sam na skupinu veoma različitih i zahtevnih uloga za jednog glumca. Ivan Đurić diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi Bore Draškovića. Dobitnik je nagrada ,,Predrag Peđa Tomanović" i ,,Zoranov brk"  za ulogu Donija u predstavi ,,High life" . Stalni član Pozorišta mladih, ali je sve češće i na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta. Priča o radu, posvećenosti, borbi i daje odgovore na pitanja sa kojima se svakodnevno susrećemo.

Da li se u pozorištu  dešava sukob između komercijalnih sadržaja i realizacije umetničke inspiracije?

Sukob postoji samo zbog trenutne potrebe većeg dela publike za sadržajima koji su lišeni bilo kakve drame.  Za “pitkim “ komadima koji ih nagone na smeh, opuštaju i zabavljaju. Pod izgovorom da je život već suviše mračan da bi ih i u pozorištu dočekivao mrak, pribegava se lakoj zabavi i izbegava bilo kakvo suočavanje sa  problemima društva ili pojedinca. Pod komercijalnim smatramo predstave koje ljudi masovno posećuju, žele da gledaju i koje se lako prodaju. Dešavaju se, međutim, predstave koje se bave suštinskim pitanjima, na koje su glumci ponosni što ih igraju, a posećene su i rado gledane, dakle – popularne.  Takvi izuzeci su mi uvek vraćali veru u pozorište i pozorišnu publiku.

Kako biste ukratko sumirali sve ono što se dogodilo u vašoj karijeri od dana kada ste diplomirali? Sa kakvim emocijama se sada prisećate svojih početaka?

Na Akademiji ste prilično izolovani od bilo kakvih spoljašnih uticaja. Koncentrisani ste na rad neopterećen materijalnom dobiti ili kompromisima bilo kakve vrste. Ono što vas dočeka napolju može biti prilično surovo. Realnost je da je glumaca puno, a posla malo. Profesionalno bavljenje ovim poslom znači da vi od njega živite i ubrzo bivate primorani da stavite cenu na svoj kreativni rad, a sve što vi želite jeste da se bavite umetnošću. Zato je jako važno podsetiti se s vremena na vreme zbog čega ste počeli da se bavite ovim poslom.

Kako se pozorište bori s obzirom na finansijsku pomoć koju dobija? 

Pozorišta dobijaju sve manje sredstava na godišnjem nivou za realizaciju predstava. Ukoliko su pre dobijala za šest novih predstava, sada dobiju za dve, a to se onda , iz želje da se više radi, razvuče na četiri,  tako što se štedi na svemu: na scenografiji , kostimima, muzici, gostujućim glumcima,  a ni sa sadržajem se ne sme puno rizikovati. Sve to neminovno utiče na kvalitet. Svakodnevica pozorišta je dovijanje kako da se preživi u sistemu  koji vas ne vidi kao suštinsku potrebu i sačuva dostojanstvo.

Glumac ste u Pozorištu mladih i imate mnoštvo predstava na repertoaru. Šta mislite o mladim glumcima i njihovoj potrebi da istražuju u pozorištu?

Takva potreba je prirodna i ne bi trebalo da pripada samo mladim glumcima. Glumac koji je izgubio potrebu da istražuje, nije živ glumac.

Jesu li umetnici u stalnom sukobu između racionalnog i emocionalnog? Koja strana kod Vas obično pobedi?

Uvek me vodi  emocija, ali se trudim da pritom ne izgubim razum.

Koliku smo žrtvu spremni da podnesemo zarad umetnosti?

Umetnost , po mom mišljenju, nije  veća od života. Ona je njegov odraz, a ponekad je neophodno da se pogledamo u ogledalo da bismo došli sebi. Spreman sam da zbog umetnosti podnesem velike žrtve, ali samo ako to oplemenjuje život.

Po čemu ćete pamtiti rad na predstavi ,,Bilbord"?

Komad je nastao inspirisan događajem koji se odigrao 2005. godine u Americi, kada je mladić ponudio svoje čelo kao reklamni prostor. U otvorenoj licitaciji na eBay-u dobio je oko 40.000 dolara I bio u obavezi da nosi privremenu tetovažu reklame sledećih mesec dana.  Da li zaista - ”Nema tih para!” - za koje bi  nešto tako uradili ili  možda ipak postoji cifra zbog koje biste i vi razmislili. Cifra koja bi vama i vašoj porodici rešila gomilu životnih  problema na duži period, a vas koštala gubitka dostojanstva na samo mesec dana. Da li svi imamo cenu? Ono sa čim sam se tokom rada na ovom komadu suočio je zastrašujuća činjenica da ni sam ne znam da li bih rekao ne!

Postoji li uloga koju priželjkujete u daljoj karijeri?

Ne postoji određena uloga. Ono što želim u budućnosti je da radim sa dobrim, kreativnim ljudima , na predstavama koje će otvarati pitanja na koja i sam želim odgovor. Želim uloge koje će pomerati granice u meni i činiti me , na kraju , boljim čovekom.

Ako zelite da uživate u neizmernom talentu tročlane ekipe predstave ,,Bilbord"  i da se od srca nasmejete, ali i zapitate koliko smo spremni da se menjamo zbog nekog koga volimo, dođite večeras u Srpsko narodno pozorište u 21:30 .

Foto: SNP

Autor: Teodora Marković