Jelena Pavlović (Polet) za Hoću u pozorište: „Ljude treba povremeno isprovocirati umetnošću.”

Klub i galerija Polet je mesto gde ćete doći da popijete piće s prijateljem, otplešete uz omiljenu pesmu i poslušate omiljene muzičke izvođače, obiđete umetničku izložbu, pogledate film, a sve češće- dobru predstavu.

Tim povodom razgovarali smo sa Jelenom Pavlović, programskom urednicom galerije Polet, koja nam je pričala o samoj ideji da u Poletovom prostoru budu izvođene predstave i pozorišni performansi, ali i shvatanjima kulture, umetnosti, pozorišta, važnosti praćenja sopstvenih vrednosti u radu i značaju komunikacije sa publikom čak i ako ste “iza scene”. Jelena je mlada, diplomirala je književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a kulturu i umetnost navodi kao jedne od osnovnih vrednosti življenja i elemente na kojima se gradi ličnost ljudi, što je čini kompetentnom da uvaži potrebe publike koja teži ka kvalitetnom kulturno-umetničkom sadržaju. Upravo poletnost i angažovanje zaposlenih čini galeriju Polet mestom koje doprinosi diverzitetu beogradske kulturne scene, što dokazuje primer programske urednice, Jelene Pavlović.

Šta razlikuje Polet od drugih mesta na koja bismo večeras mogli da odemo?

Ambijent Galerije Polet je autentično osmišljen i dizajniran i to je prvi utisak koji će vas u ovom prostoru zadržati. Bilo da pogled bacite ka aktuelnoj izložbenoj postavci ili ka starom nameštaju ili oslušnete muziku sa razglasa, zaintrigiraće vas i poželećete da u njemu otkrijete još, a najbolje tek sledi kada iza centralnog stuba oslikanog muralima ugledate Poletovu scenu. Obuzeće vas Poletova autentičnost i stav, nepodilaženje klišeima i nenametljiva uzbudljivost ovog prostora niklog na ruševinama stare BIP-ove pivare. Polet vam definitivno može ostaviti trag, držati vas budnim i omogućiti vam slobodu i potrebu za smislom otkrivanjem umetničkih potencijala i umeća mnogih interesantnih ljudi kroz kulturno-umetničke sadržaje koje svakodnevno nudi. Može vas često izbaciti iz ležišta i ustaljenih mehanizama, ali ćete ga zapamtiti kao prepoznatljivog, neuniformisanog i slobodnog, i vratiti mu se ponovo.

Koliko je izazovno bilo uvrstiti teatar u Poletov programski koncept?

Suština kulture i jeste mogućnost promene i određuje kuda ćemo se kretati, kolektivno ili pojedinačno. U tom smislu, uvek je izazovno pokrenuti nove vetrove koristeći potencijale koji nam stoje na raspolaganju da bismo išli dalje. Moje je mišljenje da je prirodno da umetnik pronađe zdravu sredinu u kojoj može da prikaže svoje stvaralaštvo i u tom smislu, Polet jeste mesto gde se od umetnosti, za one koji su dovoljno hrabri, ne odustaje kakvu god težinu da osetimo. Zadovoljstvo nam je da u stalnom repertoaru imamo glumačku veličinu kakva je Radoslav Milenković, sa čak dva programa, monodramom “Naši dani” i poetskim programom “Čitanje ljubavi”, a ponosni smo i što su na Poletovoj sceni predstave “Tri gvineje” Bojana Milosavljevića, Nušićeve “Pripovetke jednoga kaplara” Zorana i Nine Ćosić ili predstavu “Dorijan Grej: Slučaj besmtrnog”, ali i mjuzikle škole “Eudven” ili "Ženske razgovore" Duška Radovića i "Kratke priče" Mome Kapora u izvođenju beogradskih starišana sa Dorćola. Dobro se osećamo jedni sa drugima, nema generacijskih jazova, a i vrlo je uzbudljivo kao programski novitet. Prepreke koje svakodnevno prevazilazimo pretvaramo u nova iskustva i sve dok je naša dužnost da sadržajima dopiremo do ljudskog duha, borba vredi.

Da li si zadovoljna reakcijom publike?

Publici u Poletu nudimo pažljivo birani program i ne potcenjujemo ih. Uvažavamo njihove potrebe. Tako je i sa Poletovom pozorišnom scenom. Nažalost, srpska pozorišta su u današnjem vremenu u velikim ograničenjima, i što se tiče opreme i što se tiče finansijskih ulaganja. Nekada je pozorište bilo u središtu društvenog života, danas više nije. Nema srednjeg sloja koji je nekad činio većinu pozorišne publike. U Poletu se trudimo, koliko je u našoj moći, da, negovanjem kvalitetnih sadržaja, omogućimo ljudima izlaz iz zagušljivosti i neku vrstu lufta, što kroz podsticanje mladih pisaca, što kroz negovanje klasične ili ambijentalne muzike, dobrog džeza, dobre poezije, a, na kraju krajeva, i teatra. To će ljudi uvek prepoznati i prepoznaju. Meni lično, važno je da i publika i umetnici podjednako osete trud. To je onda znak života i znak volje. Ljude treba povremeno isprovocirati umetničkim činovima i dozvoliti im da ih osete, da im se prepuste.

Je li teško pronaći glumce koji su spremni da se publici predstave u okruženju sasvim drugačijem od pozorišta?

Očigledno nije, s obzirom na to da su u Poletu mnogi glumci i reditelji vrlo često bili učesnici na mnogim književnim i poetskim ili muzičkim tematskim večerima i naše međusobno razumevanje je uvek celovito. Mislim da je važno zajedničko kretanje u istom smeru i ka istom cilju i da je onda saradnja čisto obostrano uživanje.

Baviš se i novinarstvom, a pišeš, između ostalih, i za jedan regionalni portal. S obzirom na to da pratiš dešavanja širom bivše Jugoslavije, kako komentarišeš stanje kulture u regionu? Gde su, po tvom mišljenju, najbolji uslovi za kulturni razvoj društva?

Tu treba biti krajnje pošten, naravno, kultura u ovoj zemlji nije priortet i vrlo često se marginalizuje, skrajnuta je, ali, sa druge strane, ne treba kulturnu regionalnu scenu posmatrati isključivo kao sumornu sliku već se truditi da svako svojim delovanjem i mogućnostima tu sliku oboji.

Možeš li nam za kraj reći koja je tvoja omiljena predstava, kao i da nam preporučiš neku?

Najsnažniji utisak na mene ikada je ostavila predstava “Hadersfild” Uglješe Šajtinca koji mi je jedan od omiljenih pisaca savremene srpske književnosti. Sa težištem na problemima jedne izgubljene generacije, sa svim oštećenostima i nenadoknadivom vremenu tavorenja, na kraju ipak proveje optimizam, pa se stvori fin katarzičan osećaj. Ta predstava me je neponovljivo uzbudila. Sa zadovoljstvom bih preporučila i predstavu “Zrenjanin” književnika Igora Štiksa u režiji Borisa Liješevića, nedavno premijerno prikazanu u Narodnom pozorištu, kako biste otkrili ne samo Liješevićev brehtovski pristup, već zašli i u teme kojima se Štiks tako društveno angažovano posvetio – marginalizaciji radničke klase i društvenoj homofobičnosti. Doživljaj će vam upotpuniti sva ta burad na sceni, stari automobili iz vremena socijalizma, veliki šank i efektna muzika Jelene Popržan. Izdvojila bih i predstavu “Jesenja sonata” Jagoša Markovića, kako bismo genija kakav je Bergman bio iznova oživljavali

Foto: Nevena Marković