Milica Grujičić: "Umetnost je nezaustavljiva, to je ljudska priroda i potreba za smislom i istinom"


feb 2018.

Nagrada, koju uručuje istoimena fondacija, "Predrag Peđa Tomanović" dodeljuje se za najbolju ulogu koju je ostvario glumac u Srpskom narodnom pozorištu u prethodnoj kalendarskoj godini, kao i najboljem diplomiranom studentu master studija glume na srpskom jeziku na novosadskoj Akademiji. Ovogodišnji laureati su glumci Milica Grujičić i Milan Kolak.

Milica Grujičić je rođena 1983. godine u Kninu. Nakon gimnazije, upisala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi Miše Janketića i Jasne Đuričić, a diplomirala 2007. Od 2004. je honorarni saradnik Srpskog narodnog pozorišta, a od 2010. stalno zaposlena u Drami Srpskog narodnog pozorišta. Iza sebe ima više od 25 pozorišnih i filmskih uloga.  Trenutno igra u šest predstava koje se nalaze na stalnom repertoaru Srpskog narodnog pozorišta. Nagradu “Predrag Peđa Tomanović” dobila je za uloge u predstavama “Čas anatomije” Andraša Urbana, “Anika i njena vremena” i “Otpor” Lija Mekdugala.

Šta za tebe predstavlja nagrada „Predrag Peđa Tomanović“?

Peđa Tomanović je bio fantastičan glumac, poseban, inteligentan, emotivan, jakog glumačkog izraza. Likove koje je igrao gradio je studiozno, tražeći istinu u njima, pa i u samome sebi. Za kratko vreme je ostvario niz odličnih uloga, dobio mnoga priznanja, postao miljenik publike u SNP-u. Dosta sam slušala o njemu još kao dete, a imala sam prilike da ga gledam samo u filmu "Heroj ulice" Milana Pletela Plendže. I sasvim mi je bilo jasno nakon tog filma koliko je Peđa zaista bio pravi glumac. On je prerastao u mit o glumcu. O onome šta i kakav glumac treba da bude. Tako da je meni ova nagrada, koja nosi njegovo ime jedan putokaz za dalje i izuzetno mi je važno to priznanje, jer osećam da je moj rad prepoznat i nagrađen, ne da bih se ja osećala fino i uljuljkano, već da bih nastavila da se usavršavam i težim istinskom pozorišnom iskazu.

Na kakvim projektima trenutno radiš?

Trenutno iščekujem početak proba predstave koju već dugo imam u planu da režiram. Ovog puta su se nekako poklopile kockice što se tiče samog koncepta, prostora igranja i pre svega glumačke podele. U pitanju je drama "Nigde nikog nemam" Edvarda Bonda.

Koji su tvoji dalji planovi u karijeri?

Planovi nekako ne postoje kod mene, bar kad je gluma u pitanju, tu se zaista nikad ništa ne zna do momenta prve probe. Mi kao glumci smo uvek u poziciji da čekamo da uloge dođu do nas, metaforički rečeno - same. A dok čekamo treba da budemo spremni. "Biti spreman - to je sve." U periodima kada glumac nema novih uloga, ne treba da očajava, nego da živi.

Kako ocenjuješ stanje u pozorištu?

Konkretno što se tiče SNP-a, gde sam u stalnom angažmanu, vidim da se stvari kreću na bolje, jednim novim tempom sa puno svežine i potrebe da se radi čak i više nego što objektivne okolnosti to nude. Jasno nam je svima da živimo u zemlji koja jeste u rasulu, gde se o kulturi ne vodi mnogo računa, tako da se svako pozorište definitivno bori uz velike napore da održi postojeće repertoare i da ih poboljša. Novca u kulturi nema, a i ako ga ima taj novac se raspodeljuje po partijskoj podobnosti, a to je loše, naravno. Međutim umetnost je nezaustavljiva, to je ljudska priroda i potreba za smislom i istinom, a istina uvek ispliva, nekad i na potpuno neočekivanim mestima.

Da li postoji ili se oseća neka vrsta cenzure na pozorišnoj sceni?

Cenzura postoji. Nama se desilo sa predstavom "Čas anatomije" upravo to. Prva scena nam je cenzurisana. Ali eto nismo je izbacili, nego smo je odigrali upravo tako da se vidi da je cenzurisana. Cenzuru uvek vrše ljudi koji su uplašeni nekog autoriteta, a deo su vlasti. Ti ljudi su uplašeni za svoj položaj i svoja dobra primanja koja lako mogu da izgube, jer su svesni da nisu na tim pozicijama zbog svojih neprikosnovenih kvaliteta, već su tu gde jesu zato što nekome odgovaraju i zato što ih je partija postavila. Sve se to na kraju raspe kao kula od karata.

Kako se borite protiv toga?

Prvo se treba izboriti sa autocenzurom, dakle sa sopstvenim strahom. A na cenzuru treba otvoreno reagovati.

Da li misliš da se na prosečnom nivou dovoljno ide u pozorište?

Nama su predstave pune, naravno zahvaljujući raznim popustima za srednjoškolce, za studente, za penzionere, za kolektivne posete raznih firmi itd. Da je standard bolji, sigurno bi ljudima bilo lakše da izdvoje odgovarajući novac za posete pozorištu. Ovako se dovijamo, ali opet uspevamo da izguramo i održimo kontinuitet. Sreća je što i u najgorim okolnostima, pozorište može da postoji, jer kao što sam već rekla, umetnost je ljudska potreba, to je poriv koji se ne može zaustaviti. A grozna vremena su tlo inspiracije za umetnike, uvek bila i biće.

U obrazloženju žirija navodi se da Milica Grujičić ne doživljava glumu kao poziv, nego kao sudbinu, otvorena je za različite pristupe istraživanja scenskog izraza i pokazuje spremnost da odgovori na različite zahteve reditelja. Ona nije samo glumica već i kreator konstruktivnih ideja koje realizuje i van i unutar pozorišta.

Foto: Naslovna fotografija - Goran Vujić; Filip Grujić; SNP

Autor: Katarina Đoković