Vanja Ejdus: „Žudim za kvalitetnim procesima i uzbudljivim rediteljima“

Jovana Stanković
feb 2019.

Vanja Ejdus, članica ansambla “Narodnog pozorišta u Beogradu”, je glumom počela profesionalno da se bavi još kao student Fakulteta dramskih umetnosti. Već tada, 2002. godine, je nagrađena Sterijinom nagradom za naslovnu ulogu u „Hasanaginici“, koju je režirao Jagoš Marković. Usledile su nagrade za ulogu Dore u „Seksualnim neurozama naših roditelja“, zatim Zoranov brk za ulogu Crkve Ružice u „Beloj kafi“ na 24. Danima „Zorana Radmilovića“. Dva puta je dobila javnu Pohvalu za rezultate u radu od izuzetnog i posebnog značaja za uspešnu aktivnost “Narodnog pozorišta u Beogradu” za sezone 2014/2015. i 2017/2018. Njen opus pozorišnih uloga je vrlo raznovrstan i bogat. U narednom periodu možemo je gledati u predstavama „Ožalošćena porodica“, „Ričard Treći“, „Bela kafa“, „Carstvo mraka“ i „Seksualne neuroze naših roditelja“.

1. Kao stalna članica ansambla “Drame Narodnog pozorišta u Beogradu”, kako vidiš, sa ove vremenske distance, smenu Željka Hubača sa mesta direktora „Drame”?

To kako vidim smenu Željka Hubača govorila sam onoliko po medijima, i ne samo ja, već ceo pokret „Nije umetnički ćutati“, koji je i nastao isprovociran tom smenom koju smo smatrali bahatom,nepromišljenom i nedovoljno argumentovanom. Uz nas je stalo mnogo ljudi iz javnog i esnafskog okruženja, jer je Željko napravio nedvosmislen uspeh sa repertoarskom politikom koju je vodio i posle niza brzo smenjivanih direktora drame opstao je na tom mestu dovoljno dugo da bi išta uspeo da pomeri i uradi. Odluka da se on na početku sezone brzopotezno počisti sa tog mesta urušila je pola sezone, te mi do sada nismo imali niti jednu premijeru. Nismo mogli da i to prećutimo, iako se u toj kući dugo ćutalo na mnoge nepravilnosti, bahatosti i neuslove. Naš motiv je zaista bio isključivo borba za umetnost, kvalitet, pravdu i etiku. Moj  lični motiv je najviše bio borba za estetski diskurs kojim smo krenuli i strah da se ne vratimo u neke mračne tunele prošlosti. Reakcija na njegovu smenu otvorila je niz drugih problema, pre svega na celokupno stanje u „Narodnom pozorištu“, te se završilo smenom upravnika Dejana Savića, ali ne i povratkom Željka Hubača. Dakle, sa vremenske distance, koja i nije neka upadljiva distanca mislim da koliko god smo uspeli nešto da postignemo, nisam sigurna zapravo čiju smo igru odigrali.

2. Pokret „Nije umetnički ćutati“ je kao jedan od zahteva imao smenu upravnika „Narodnog pozorišta u Beogradu”. Iako je taj deo zahteva ispunjen, Željko Hubač nije vraćen na mesto direktora „Drame”. Da li misliš da je ispunjenjem prvog dela zahteva napravljena neka vrsta prekretnice za rad „Narodnog pozorišta” u budućnosti? Da li je „Drama Narodnog pozorišta” oštećena odlukom da Hubač ostane samo dramaturg?

Prekretnica se jeste desila, jer su se glumci probudili, i nadam se da nikada više neće zaspati. To je najvažnije za budućnost, da se ne uljuljkamo i ne zaspimo. Loše bi bilo da tvrdim da je drama oštećena, jer bih time unizila izbor nove upravnice Ivane Vujić i direktorke drame Tanje Šljivar, koje obe vrlo cenim, i želim apsolutno da podržim njihov rad, jer kao što sam rekla, moj jedini interes je estetski i etički  kvalitet . Oštećena je, svakako, ova sezona, i oštećena su dva meseca naših života koje smo proveli u visokom nervnom  naponu, ali da li je oštećena drama to ne može niko da zna dok ne vidimo konkretne rezultate za koje je potrebno vreme. Prerano je da se bilo šta sudi, ali ja lično, a mislim i većina kolega, dajemo podršku novom izboru. Za sada je tako, ukoliko se ne uverimo u suprotno. To što Željko nije vraćen je igra koju nismo uspeli da odigramo do kraja, i očigledno nas je prevazišla, ako ne i nasamarila.

3. U aktuelnim protestima #1od5miliona su najglasniji glumci i oni se zalažu za neke važne promene. Da li misliš da je pokret „Nije umetnički ćutati“ neophodan ovakvom društvu i da li bi možda trebalo nastaviti umetničku borbu?

Protest #1od5 miliona nije umetnička borba, već društvena, politička, ljudska, te je možemo prevesti u naziv "Nije ljudski ćutati". U manjku nekih drugih ljudi, koji bi možda trebalo da vode tu borbu, istupaju glumci, ali mnogo je važnije da se pojave pravi ljudi koji će umeti da povedu masu i donesu neke nove ideje. Umetničke borbe se nastavljaju i verujem da će ih biti sve više. Ovih  dana pratimo dešavanja u „Beogradskom dramskom pozorištu“, u kome su glumci digli glas protiv estradne dodele nagrada u njihovoj kući, i svaka im čast na tome, jer smo toliko okruženi estradom da to postaje nepodnošljivo. Ne smemo da dopustimo da i ono malo kulture koje je preostalo stopimo i pomešamo sa estradom, pa makar ni tako što ćemo da delimo zidove sa njima.

4. Govoreći na jednom okruglom stolu nakon predstave „Carstvo mraka“ istakla si da smo postali društvo koje lako zatvara oči pred tminom. Da li misliš da postoji način da se probudimo iz našeg carstva mraka?

Dosta sam pesimistična ako gledamo na duže staze. Jer i kada je delovalo da se budimo vrlo brzo se ispostavljalo suprotno. Mrak je sve gušći, a san sve dublji.

5. U predstavi „Ožalošćena porodica“ bravurozno gradiš lik Gine. Na koji način si prišla ovoj interpretaciji?

Isključivo igrom. Samo sam se igrala i strašno dobro zabavljala na probama. Igrala sam se sa piscem, sa rediteljem, sa kolegama i naravno sama sa sobom. Pratila sam Jagošev komički i ludički nerv, njegove ideje koje su me beskrajno zabavljale i punile radošću, i rekla sebi zaboravi sada na sve što pita glava, jer glava je važna naravno, ali ponekad ume da smeta, da blokira, i ja je često konsultujem i vrlo se oslanjam na nju, sumnjajući zapravo u onaj mnogo važniji deo glumačkog bića koji se zove intuicija, ali ovoga puta sam joj spakovala kofere i poslala je da se odmori.

6. Tekst Aleksandra Popovića „Bela kafa“ prikazuje propadanje jedne porodice u komunizmu, a ti igraš ulogu Ružice Crkve. Kojim sredstvima si se služila dok si gradila ovaj lik?

Igrala sam situacije koje je taj maestralni pisac napisao, iako je on jako težak za igru ukoliko se ne donese dobar rediteljski ključ. Milan Nešković je fantastično otključao Acu Popovića i time nam otvorio vrata kuda da se glumački krećemo. Moram da priznam da sam se dosta mučila sa Crkvom Ružicom, jer mi pre svega celokupna tema nije bila bliska, a i zato što Ružica u komadu doživljava najsnažniju transformaciju koju je meni bilo jako teško da glumački opravdam.

7. U „Seksualnim neurozama naših roditelja“, glavna tema je proživljavanja života kroz druge, u pokušaju samoostvarenja. Ti glumiš Doru koja upravo prolazi kroz to. U kojoj meri seksualne neuroze kreiraju našu stvarnost i kako se izboriti sa tim?

Po mom mišljenju, tema tog komada je nenormalno društvo, u kome je „autistična” ili „drugačija” devojčica zapravo najnormalnija. Iako je svi proglašavaju nenormalnom, ona jedina govori istinu i postavlja prava pitanja. Tema tog komada je i bolesno društvo koje pravi bolesne pojedince pod maskom humanosti. Jezivo je ta tema bolna, a taj tekst je zaista fantastičan i uživam da ga igram, već deset godina. Nije tu tema seksualna neuroza jednog društva, jer je to po meni banalizacija čoveka, pa i društva. Frojd jeste postavio temelje i otkrio nove stvari za to vreme, ali ja mislim da čoveka određuje mnogo više od same seksualne frustracije. Pominjem Frojda, jer je on čuven po slučaju Dora, a moj lik se zove Dora, i ima aluzija puno na seksualnost, kao i na buđenje seksualnosti, ali je kontekst mnogo širi od toga.

8. Da li postoji uloga koju želiš da odigraš, a još uvek nisi imala priliku?

Od same uloge, mnogo više me zanima ekipa sa kojom radim. Igrala sam zaista sjajne dramske likove, kao što su Hasanaginica, Antigona, Margareta, Julija, Ledi Ana, kao i pisce poput Nušića, Nastasijevića, Ostrovskog, Harvuda, Tolstoja, Šekspira, A. Popovića, Getea, kao i moderne pisce, a ostalo je toliko onih koje nisam igrala i verovatno nikada neću odigrati, nešto što sam možda želela kao mlađa više ne želim, ja se menjam, okolnosti se menjaju, i nemam žudnju za konkretnim ulogama koliko za kvalitetnim procesima i uzbudljivim rediteljima.

9. Osim klasičnih dramskih tekstova, reditelji se često odlučuju da na scenu postavljaju angažovane tekstove. Da li misliš da je pozorište danas mesto koje može uticati na socijalne, političke i društvene prilike?

Svaki dobar dramski tekst, a pogotovo klasičan, može i mora biti angažovan inače nema nikakvog smisla postavljati ga na scenu. Pozorište je oduvek bilo mesto na kome se progovara o važnim temama, i ne znam koliko zaista  može da utiče na društvene prilike i da ih menja, ali mu je svakako zadatak da ih preispituje. Govorim naravno o ozbiljnom teatru, ne o onom koje služi kao puka zabava za narod. Društvena tema ne mora uvek biti političke prirode, može da se bavi i brakom, važan je način kojoj joj prilazimo, da li time nagnamo gledaoca da se preispita ili on samo nakon predstave obuče kaput i zaboravi gde je bio. Dakle, i „Ričard Treći” je podjednako angažovan tekst kao i tekst koji bavi aktuelnom pogibijom radnika na gradilištu. Sve to može na neki način preispitivati stvarnost, jedino je važno koliko se snažno dopre do gledaoca.

 



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste