Ako nas iščašenost društva zasmejava, onda ništa

U četvrtak sam, posle nekoliko godina, imala priliku da po drugi put odgledam predstavu Seksualne neuroze naših roditelja. Priče nisam mogla sasvim da se setim, i jedino očekivanje koje sam imala jeste da vidim Vanju Ejdus u naslovnoj ulozi, čije mi je tumačenje glavne junakinje ostalo urezano još od prethodnog puta. Ipak, po završetku predstave sam shvatila da sam dobila mnogo više- dobila sam sliku društva u kome živimo, maestralno oslikanu od cele glumačke ekipe; predstavljanje jedne delikatne priče o porodičnim odnosima i problematizaciju odnosa prema pojedincu, i to pre svega pojedincu koji je drugačiji.

U centar same priče je postavljena Dora (Vanja Ejdus), autistična devojka koja je godine provela pod hemijskom zavesom lekova i čija majka odlučuje da joj ukine tretman lekovima kako bi, posle mnogo vremena, otkrila šta se zapravo zbiva u glavi njene ćerke i ko je Dora koja se krije iza jednoličnog, tupog izraza lica. Ovim se otvara priča o Dori i onome što možemo nazvati njenim odrastanjem. Odrastajući u izolovana, pateći od poremećaja, Dora nema razvijenu svest o svetu; jedini uticaj koji je imala jesu upravo njeni roditelji- majka koja po svom nahođenju upravlja njenim životom, odlučuje i naređuje doktoru kada i kakvu terapiju da prepiše, kako da se postavi prema Dori i šta da joj kaže; a isto tako usađuje Dori navike, ne pitajući se ni u jednom trenutku o pravoj Dorinoj dobrobiti. Majka je oličenje hladnokrvne monstruoznosti sa kojom Dora živi i koja je zpravo njen jedinii porozor u svet. Dora živi kroz nju, ona sebe ostvaruje kroz Doru. Figura oca jeste prisutna, ali manje upadljiva od majčine. Imajući u vidu naslov dela, odnos roditelja prema Dori je upravo prizma kroz koju posmatramo Doru čiji lik, menjajući se, nakon ukinute terapije lekovima, utiče i na promene (ili ispoljavanje pravih crta?) ostalih likova. Preokret počinje sa njenim upoznavanjem sveta i sebe same.

Na tom putu (samo)spoznaje, o Dori saznajemo mnogo- ostvaruje odnose sa ljudima van uskog porodičnog kruga, neposredno komunicira sa doktorom, susreće se sa stvarima i situacijama kojih je toliko dugo bila lišena; pred našim očima Dora odrasta. Ipak, njena neprilagođenost i krhkost u kontrastu sa drugim likovima, pojedincima koji funkcionišu u spoljnom svetu, podvlači odnos koji društvo ima prema pojedincima koji su drugačiji. Pored surove majke, tu su i drugi likovi, poput „finog gospodina“ sa kojim ona ostvaruje čak i vezu, njenog poslodavca, piljara- osobe su koje pokušavaju da Dori objasne kako svet funkcioniše ili pak da njenu neprilagođenost i neukaljanost, u svakom smislu, iskoriste za svoje dobro.

To da je upravo Dora teža celog komada istaknuto je i činjenicom da drugi likovi nemaju imena- oni imaju pojedine karakteristike ili funkcije (piljar/šef, fini gospodin, majka, otac, doktor, piljareva majka) i svi su povezani sa njom. Kroz te interakcije, publika ima priliku da sagleda odraz društva koje se, imajući očekivanja koja svaki pojedinac treba da ispuni, ne libi da istog tog pojedinca i pregazi ukoliko se na bilo koji način ne uklapa u definisani šablon. Pojedinci poput Dore su svima izazov- porodici čija je harmonija narušena u trenutku kada se ispostavlja da dete nije u potpunosti zdravo, te roditelji, frustrirani što u toj svojoj ulozi ne mogu da se ostvare onako kako bi želeli, odnosno kako je očekivano, pribegavaju agresiji u različitim oblicima (verbalnoj, emotivnoj, fizičkoj); individuama koje u njima vide lični interes i koje smatraju da cilj opravdava sredstvo u ma kom trenutku i situaciji (fini gospodin), pa i osobama koje im žele dobro i da im na najbezbolniji način približe svet u kome oni žive, iako van svake realnosti (lekar). Dorin lik je važan i sasvim opravdano centar priče, jer skreće pažnju na žrtvu u koju su drugačiji  nevoljno pretvoreni.

Predstava nam svojom angažovanošću približava ozbiljan problem na socijalnom nivou; problem sa kojim se treba uhvatiti u koštac na nekoliko nivoa. Ipak, tokom igranja se nametnulo i pitanje koliko je publika senzibilisana za ovako delikatne teme. Činjenica da je za tih sat i četrdeset pet minuta, Dorina pojava i/ili okrutno ophođenje prema njoj izazvalo tapšanje i talase smeha, otrežnjuje. Upravo poruka o okrutnosti i pritisku kojima su drugačiji u našem društvu izloženi, kao i o nedostatku empatije i razumevanja za njihov položaj, predstavljena na sceni, bila je ilustrovana i ponašanjem publike. Nažalost, jaka poruka koju predstava nosi izgleda da ipak nije stigla do svih koji su je gledali. To je, naravno, razumljivo, ali upravo ovakve predstave postoje da bi se širi auditorijum pomerio sa mrtve tačke; da budu okidač za razmišljanje i preispitivanje životnih prioriteta. Na kraju, ne mogu da se ne zapitam- da li smo kao društvo toliko egoistično zadubljeni u sebe i svoje potrebe da smo postali neosetljivi na tuđe emocije i potrebe? Je li moguće da obnevideli od sopstvenih frustracija i neuroza nemilosrdno gazimo druge, naročito slabije, ne razmišljajući o posledicama? Da li smo (p)ostali društvo koje nepokolebivo doživljava one drugačije kao vid zabave i izvor komike? Jer, ukoliko jesmo, onda ništa.

Foto: Narodno pozorište u Beogradu