Predstava "Ostajte" na drugoj večeri knjaževačkog festivala PRKOS - Idite i vidite, pa odlučite...

Dok su tokom prve večeri festivala PRKOS Knjaževčani mogli da se gromoglasno smeju gledajući urnebesnu zavrzlamu na sceni, druge su večeri mogli da se smeju samo kiselo i ironično, možda i puštajući poneku suzu.

Iako je tematika predstave Ostajte viđena nebrojeno puta, iako svako zna motiv čuvene pesme „Ostajte ovdje“ Alekse Šantića, iako je svakome dozlogrdilo da sluša patriotske izlive nežnosti čim se spomene odlazak u inostranstvo na (privremeni ili doživotni) rad – ipak je autorski projekat banjalučke glumice Ljiljane Čekić prišao toj problematici na jedan potpuno drugačiji način, a teatarskim jezikom rečeno i moderniji.

Četiri studentkinje i članice Scene Nezavisnog univerziteta iz Banjaluke uspele su da u nepunih sat vremena iskažu kolektivno iskustvo svih naših gastarbajtera, emigranata, iseljenika, izbeglica, a možda je i dobro što predstava traje relativno kratko, jer da je trajala duže, nikad se ne bi ni mogla završiti – neizbrojive su i beskonačne priče onih koji su zarad posla i finansijske sigurnosti napustili svoju zemlju, a karakteristično je što taj trend kao da tek uzima maha, bez izgleda da se ikad završi, pa je autorka predstave pokazala veliko umeće da na sceni drži pod kontrolom jednu široku problematiku i da broj pojedinačnih priča i sudbina dovede na nivo prosečnog strpljenja publike.

Da ne bude zabune, izrazi zemlja, zavičaj, otadžbina, domovina u ovoj se predstavi bez problema mogu odnositi ne samo na Srbiju i Republiku Srpsku, ne samo na države koje su nastale raspadom Jugoslavije, nego bukvalno na ceo Balkan. U tom pogledu, za predstavu se slobodno može reći da je kosmopolitska, te da se može dešavati u bilo kojoj sredini, no kako je prvenstveno pravljena za publiku u Banjaluci i Republici Srpskoj, mogu se tu i tamo čuti replike koje su samo u dotičnim područjima razumljive, a jedino su tamo i komične. Ipak, iako gledaoci iz drugih sredina ne mogu prepoznati simboličan značaj takvih referenci, to nije umanjilo kvalitet predstave kao celine.

Visokom kvalitetu doprinele su i glumice čija je igra savršeno usklađena, pa iako je žiri publike odlučio da za glumicu večeri bude proglašena Branka Mišić, treba reći da je taj izbor više nego uslovan (i uslovljen), jer su na sceni podjednako briljirale i preostale tri učesnice: Nikolina Mijatović, Suzana Mićić i Tamara Šobota.

Posebno su potresne dve scene, jedna na početku a druga na samom kraju, kad glumice istovremeno recituju pesmu „Ostajte ovdje“, ali je možda fascinantnije kad to rade prvi put, jer tada ne recituju identične stihove istovremeno, nego svaka počinje recital nakon što je prethodna rekla nekoliko stihova – a da prethodna ne prestaje sa svojim tekstom: to na kraju deluje kao eho, kao odjek koji nas iz generacije u generaciju opominje.

Iako se predstava zove Ostajte, ona ipak ne baca negativnu sliku niti daje jednostran prikaz masovnog odlaska mladih ljudi iz zemlje, nego pokazuje kako ni tamo kuda su se zaputili ne mora sve biti savršeno, štaviše nekad bude još teže nego u zavičaju.

Jednostavno rečeno, predstava ne idealizuje ni život u inostranstvu ni život u otadžbini, nego dopušta da svako na svoj način shvati sreću i životni put, pokazujući da i sreća i uspeh zavise od nas samih, a ne uvek od toga da li živimo u rodnom gradu ili hiljadama kilometara daleko.

Zato bi, možda, umesto „Ostajte“, bilo bolje reći: „Idite i vidite, pa onda odlučite!“ To isto važi i za dotičnu predstavu – treba je videti, bar još jednom razmisliti o svemu – pa svejedno ako i ne bude imala uticaja na unapred donesenu odluku.

Mada se mala tajna predstave mogla naslutiti – a to je da nijedna gastarbajterska priča nije izmišljena, nego je zasnovana na stvarnom događaju – autorka Ljiljana Čekić rekla je i koju reč više o tome, navodeći pritom i konkretne primere, što je moralo još više pojačati utisak kod gledalaca. Ponekad razgovor sa glumcima i rediteljem zna da bude zamoran, pogotovo ako je predstava već probila termin od sat i po, ali pošto je ova predstava trajala kraće od sat vremena, razgovor sa autorkom i glumicama došao je kao pravo finale i kruna cele priče.

Jedan gledalac je lepo primetio da je tematika toliko jaka da se samo pričalo o problemu masovnog odlaska mladih ljudi iz zemlje, čak su navođeni i primeri koji nemaju konkretne veze sa scenama iz predstave, ali su i te priče savršeno nadogradile i na neki način dale autentičnost originalnom tekstu predstave, koji bi se (neka nam bude dopušteno da to pretpostavimo) mogao vremenom i menjati, dopunjavati, aktuelizovati, jer obrađuje tematiku koja traje i koja svakodnevno donosi još hiljade novih priča i sudbina.

Sigurno su najemotivnije reagovali oni gledaoci koji su i sami doživeli da im članovi porodice ili bliski prijatelji odu u inostranstvo nakon što su u zavičaju izgubili svaku nadu, a kako se čini, teško je danas i naći nekoga ko u svojoj najbližoj okolini nema takav primer, pa je svoju priču ispričala i autorka predstave, dodavši da i tri prisutne glumice imaju u svojoj porodici slične slučajeve – a upravo su i neki doživljaji njihovih srodnika ušli u tekst same predstave.

Pošto je i predsednik žirija Irfan Mensur ispričao svoju porodičnu priču, koja se nadovezala i na predstavu i na ceo dotadašnji razgovor, moglo bi se reći da je time na najprikladniji način završeno drugo veče festivala PRKOS, koje je pomalo i prešlo granice teatra – ali to je valjda i cilj svake pozorišne predstave: da nakon njenog završetka tek dođe do lavine emocija.

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste