Preporuke redakcije „Hoću u pozorište” za 2023. godinu (drugi deo)


22. Jan 2023.

Kao što smo obećali, nastavak prikaza naših omiljenih predstava iz 2022. godine je tu, a prethodnog dela možete se podsetiti na linku.

„Galeb” – Narodno pozorište Sombor

Prva premijera u novoj sezoni fantastičnog ansambla Narodnog pozorišta Sombor, u režiji Milana Neškovića. Spoj odlične muzike i glume tvrdi nam da je osavremenjivanje klasika i te kako moguće, pogotovo što se tiče vanvremenskog „Galeba”. Pored nebrojeno različitih tumačenja dela, ova predstava nam pokazuje koliko je lako poistovetiti se i razumeti likove dela i danas. Ana Rudakijević, koja igra Ninu Zarečnu, i sama kaže da je Čehovljev motiv običnog čoveka upravo to što se ne menja, ljudi su isti, okolnosti drugačije. Kao šlag na tortu imamo muziku Dude Buržujke čiji tekstovi na savršen način ismevaju celokupnu dramu praveći tako novog lika sličnom kolu u antičkim dramama. Sudbina mladog umetnika i žrtva koju prinosi zarad prividnog uspeha najvažnije su misli dela i izuzetno je važan osvrt na te teme s obzirom na opšte mišljenje o sjaju i lepoti slave.

Irina Sekulić

„Bila bi šteta da biljke krepaju” – Heartefact Kuća

Ako uopšte postoji idealan trenutak da izdvojite vreme za određeno novo pozorišno iskustvo, savršen tajming za predstavu „Bila bi šteta da biljke krepaju”, u režiji Ivora Martinića, bio bi onda kada osetite neku vrstu zasićenja od pretenciozno svečene atmosfere teatarske sale. Nasuprot njoj, intima salonskog stana u Bulevaru Despota Stefana važna je kako bi približila psihološka stanja protagonista; jednog heteroseksualnog, i jednog gej para, koji prolaze kroz iste probleme nakon što odluče da okončaju dugogodišnje veze. Dve tematski povezane celine slede jedna za drugom, dok čitav prostor s vremena na vreme opija zvuk famoznog dvojca Buč Kesidi i suočavanje sa promenama na koje nikad ne možeš da budeš dovoljno spreman, koje god da si seksualne orijentacije, boje kože ili materijalnog statusa.

Lidija Kotorčević

„Yankee Rose” – Beogradsko dramsko pozorište

Predstava „Yankee Rose” jedna je od onih koja se pojavila u pravo vreme i na pravom mestu. Sveprisutna glorifikacija konzumerizma, površnih međuljudskih odnosa i ispraznih medijskih sadržaja snažan je (negativni) faktor u svakodnevnici modernog života, a na ceni su fizički izgled i senzacionalizam, neretko povezani. U režiji Miloša Lolića, „Yankee Rose” Beogradskog dramskog pozorišta ogoljuje ove teme, fokusirajući se na začetak istog sistema (ne)vrednosti koji je, svakako, Amerika devedesetih godina i čuvena starleta Anna Nicole Smith, koju tumači Danica Maksimović. Decembarska premijera ove predstave veoma je ispraćena i u medijima zbog prve saradnje majke i sina, odnosno Danice i Miloša, a snažnu prateću ulogu korumpiranog, moćnog „mačo“ tipa odigrao je Luka Grbić. Sa komponentama mjuzikla, gorka poruka predstave je dovoljno svarljiva, iako od publike iziskuje preispitivanje, ogorčenost, ali i nadu u promene.

Neda Derušek

„Životinjska farma” – Bitef teatar

Reči postaju suvišne kad se na sceni nađe devet plesača koji pokretima oslikvaju „Životinjsku farmu”. Publika će uploviti gledalištem Bitef teatra kroz koreografiju Miloša Isailovića, koja briše mesto razdvajanja apstraktnosti plesnih predstava i onih klasičnih dramskih formi. Neizgovorene reči lebdeće u publici, dok će na sceni uz zvukove letnje noći na jednoj seoskoj farmi biti oslikana priča o njima i nama. O onima koji su jednakiji od drugih. Plesači će pokretima vešto pripovedati već čuveni Orvelov roman, koji u sebi nosi univerzalnost u bilo kom vremenu da se postavi.

Milica Sučević

„Tit Andronik” – Jugoslovensko dramsko pozorište

Šekspirovu tragediju „Tit Andronik” postavio je Andraš Urban samim krajem 2022. godine na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na način na koji bi je, verujem, postavio i sâm Šekspir. Prva i najbrutalnija tragedija elizabetanskog pisca koja se bavi okrutnim igrama osvete u borbi za vlast, odlično korelira sa rediteljskim stilom. Mada Urbanu polazni dramski tekst često služi samo kao okosnica inscenacije, sa ovim komadom to nije bio slučaj, te je „Tit Andronik” u potpunosti zadržao svoju suštinu, ali većinski i formu, i na scenu izašao kao zaista kvalitetan pozorišni poduhvat koji privlači pažnju, zabavlja, ali iza svega toga otvara i ključna pitanja društva – tada i sada. Iz solidne glumačke igre JDP-a brilijantno istupa Jovana Belović, koja lišena ruku i verbalne artikulacije, donosi pred publiku jedan novi glumački izraz dostojan divljenja. Jednostavna scenografija igra ruku pod ruku sa rediteljskim rešenjem, dok je muzička podloga Irene Popović Dragović ono što nesumnjivo podiže kvalitet ovog komada na izvanredan nivo i smešta ga u vrhunac ponude beogradskog pozorišta.

Tara Seničić

„Kao i sve slobodne djevojke” – Atelje 212

Rađena po istinitom događaju, fiktivna drama nas vodi u Republiku Srpsku i na „daskama koje život znače” kazuje nam priču o današnjem društvu, o tome koliko ono utiče na formiranje ličnosti, koliko može pritisak javnog mnjenja da bude veliki i šta mogu naslovnice tabloida izazvati u svesti dece. Da li se deca smatraju individuama i gde je njihovo pravo na iskazivanje sopstvenog mišljenja, pa čak i želja? To je ključno pitanje koje glumci postavljaju na sceni. Tanja Šljivar ovim putem odgovara na izazov gde jedan čist narativan tekst oblikuje u priču koja je pitka publici, gde je posle odgledane predstave nemoguće ostati samo pri razmišljanju o osudi devojčica koje niko nije pitao kako se osećaju, već se ipak javljaju saosećanje, empatija i želja za odgovorima na pitanja koja njima niko ne postavlja, a trebalo bi. Sjajan izbor kostima, muzike kao i scenografije predstavu čine još dinamičnijom. Možda se u nekom od narednih igranja budemo sreli u gledalištu Ateljea, te da ponovo zajedno proživimo jedan dan ovih devojčica i podelimo osećaj katarze nakon završnih stihova ove satire: I na kraju nam se ništa nije dogodilo.

Teodora Brkić

„Rat i mir” – Narodno pozorište Beograd

Dramaturg ove predstave Fedor Šili, izjavio je kako je prilikom dramatizacije ovog ogromnog klasika njemu najzanimljivije bilo to što su svi likovi uhvaćeni u trenutku kada traže svoj smisao života. Sama paleta onoga u čemu ovi likovi pokušavaju da nađu svoj smisao, te kako je autorski tim uspeo da materijalizuje muke mladih ljudi od pre skoro dvesta godina, a da to bude užasno moderno i prepoznatljivo, jeste ono što ovu predstavu čini jednom od onih za koje mislite da su napravljene baš za vas i da je sam kosmos uredio da baš to pogledate u Narodnom pozorištu u Beogradu. Čini se kao da je tekst osavremljen, a on suštinski uopšte nije adaptiran. Ova osobina svakako dolazi iz univerzalnosti remek dela kao takvog, ali i glume koja je u svemu našla svoju meru i pokriće iz današnjeg ugla. „Rat i mir”, koji nam svima zvuči tako pompezno i od njega očekujemo bitke i vojnike, balove i haljine do poda, vrlo suptilnom, ali magičnom režijom postala je jedna intimna priča o ljubavi, a da to, pitajući se šta danas znači rat a šta mir, skoro nismo ni primetili. Boris Liješević je profesor književnosti i to se u ovoj predstavi vidi i oseća. On nepogrešivo zna šta su ključne poruke ovog romana i pozorišnu scenu savršeno koristi da nas na njih podseti.

Jelisaveta Bosanac

Dizajn: Jovana Bulatović; Aleksandar Veškovac



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste