Jovana Tomić: „Dijalog (sa publikom) se ostvaruje kritičkim promišljanjem”

„Moj muž” je najnovija predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Posle odložene premijere u martu njeno konačno igranje biće 14. aprila na sceni Studio JDP-a. Predstava je rađena po istoimenoj knjizi Rumene Bužarovske, a likovi njenih priča su oslikani psihološkim i sociološkim portretima, uz otvorenost i progovaranje o patrijarhatu na ovim prostorima.

Za naš portal o ovoj predstavi, kao i drugim projektima koje je radila, govorila je rediteljka Jovana Tomić. Jovana je rođena 1990. godine u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti, na odseku Pozorišna režija. Do sada je radila brojne predstave u različitim pozorištima: „Livada puna tame” (Narodno pozorište u Beogradu), „Urnebesna tama” (Atelje 212), „Kretanje” (Bitef teatar), „Boli kolo” (Narodno pozorište Užice), „Natan Mudri” (Jugoslovensko dramsko pozorište), itd.

Foto: Tanja Valič

Predstava „Moj muž” rađena je po istoimenoj knjizi makedonske spisateljice Rumene Bužarovske. Zbog čega si izabrala baš to delo i šta te privlači u njenoj prozi?

Na prvo čitanje, još pre nego što je postojao plan za pozorišnu postavku, bila sam fascinirana suptilnošću Rumeninog izraza, a opet preciznošću u kreiranju likova i događaja, koji odišu i crnim humorom. Ikonografiju našeg mentaliteta karakterišu kontradiktornosti – bizarno se stapa sa svakodnevnim, tragično sa komičnim, a Rumena je sve nijanse uhvatila i oblikovala u formi kratkih priča. Na tematskom nivou Rumena problematizuje patrijarhat iz vizure samih žena, ali bez dociranja, tako da zapravo ona targetira tabu teme o kojima se nedovoljno govori u lokalnom javnom prostoru. Kada sam dogovarala projekat sa JDP-om, dobila sam odrešene ruke, potpunu slobodu u odabiru materijala, što se baš retko dešava i na neki način jeste privilegija. Želela sam intimnu predstavu, želela sam da sarađujem sa glumicama Jovanom Belović i Sanjom Marković, predložila sam adaptaciju knjige „Moj muž” zbog važnosti i aktuelnosti teme i tako su se sve kockice složile.

Roman se bavi muško-ženskim odnosima na raznim nivoima, zadire u problematiku današnjice, a oštrim jezikom opisuje stvarnost koju živimo. Na koji način ste postavili ovaj komad na scenu?

Dimitrije Kokanov, dramaturg na projektu i autor adaptacije, i ja smo odabrali pet priča, a kriterijum je bio sužavanje tematskog okvira na odnos među samim ženama – drugaricama, koleginicama, majkama i ćerkama. Glavna okolnost koju je uspostavila Rumena ostala je ista – u fokusu svih žena je muž, muškarac na poziciji moći, dok žene u formi ispovesti problematizuju svoj položaj, tražeći u isto vreme solidarnost, pomoć, savet, razumevanje od druge žene. Zanimale su nas relacije koje u krutom društvenom okviru patrijarhata žene ostvaruju međusobno i zato je fokus scenskog izraza na dve žene koje non-stop govore o muškarcu, mužu, a taj muškarac se nikada ne pojavi na sceni. Kreiranje uverljivih likova žena bio je vrlo uzbudljiv i kompleksan zadatak za glumice i autorski tim. Želeli smo da zadržimo Rumeninu literarnu suptilnost i prenesmo je na scenski jezik u svim aspektima.

Rumena je direktna u komunikaciji sa čitaocima. Koliko je ta otvorena komunikacija važna i na sceni?

Smatram da se komunikacija uspostavlja kritičkim promišljanjem, prvo autorskog tima spram materijala kojim se bavi, a zatim pozivanjem publike na isto. Tako se stvara dijalog u bilo kojoj sferi društvenog delovanja. Moj osećaj je da u lokalnom pozorišnom kontekstu preovlađuju pamfleti koji za cilj imaju „podučavanje” publike, a ne znam ko je proglasio pozorišne umetnike za relevantne u toj misiji. Takvo pozicioniranje spram gledalaca je nadmeno i pretenciozno. Bilo da je to trenutna moda ili konzervativizam pozorišnog miljea, na nama je, autorima, da pokrećemo dijalog i pozivamo publiku na isti, problematizujući fenomene današnjeg trenutka, preispitujući ih iz različitih uglova.

Foto: Lična arhiva

Kako pristupaš savremenim komadima i šta je za tebe ključno u njihovom odabiru?

Pristup je uvek isti, bilo da je u pitanju savremeni dramski tekst, proza ili klasika, a to je tematska relevantnost i pronalaženje inspirativnog materijala za vizuelno uobličavanje na sceni.

U komunikaciji sa mlađom publikom primećuješ li veću zainteresovanost za predstave rađene po savremenim tekstovima, koji su angažovaniji i njima bliži, ili je zainteresovanost podjednaca veća za klasične i savremene komade?

Odgovor na ovo pitanje se oslanja na prethodnu temu didaktičnog pristupa u pozorištu. Publika svih starosnih grupacija se zainteresuje za temu, bilo da ona dolazi od klasičnog ili savremenog tekstualnog predloška. Ne postoje male i velike teme, niti su savremeni tekstovi angažovaniji od klasike. Konzervativnost lokalnog pozorišnog miljea ogleda se u činjenici da se jedino eksplicitnost u obradi nekog političkog sadržaja vrednuje kao društveno angažovano pozorište. Tako se zapravo kukavički izbegava progovaranje o tabuima. Spočitavanje iz pozicije superiornog je dosadno i irelevantno, poenta je zajedničkog traženja odgovora, promišljanja zajedno sa gledaocima. Autorska samodovoljnost se kosi sa esencijom teatra, a to je kolektivni čin.

Često su tvoje predstave prožete scenskim pokretima, jezikom poezije ili odsustvom govora. Na koji način te privlače različite forme stvaranja predstava?

Još na fakultetu sam promišljala prisustvo tela na sceni i bilo mi je neprirodno što su glumci učeni da u svom izrazu najčešće koriste samo govorni aparat. To je bio neki moj intuitivni impuls, ali sam potrebu za ravnopravnom upotrebom tela i govora artikulisala tek kasnije, kroz saradnju sa koreografima i savremenim plesačima, kao i sa Dimitrijem, koji se pored dramaturgije i pisanja bavi i širim poljem savremenih izvođačkih praksi. Tako sam, zajedno sa saradnicima i glumcima koji su želeli da istražuju, počela da ispitujem kako telo doprinosi, ili se konfrontira narativu dramskog teatra.

Predstava „Kretanje”, Foto: Nenad Šugić

„Kretanje” u Bitef teatru je jedna od upečatljivijih predstava nastala prethodne sezone. Ona iskače iz forme „standardnog”, jer umesto na sceni, predstava se odigrava u različitim prostorijama samog pozorišta. Koliko je to iskakanje zahtevnije za rad umetnika, a koliko zanimljivije publici?

„Kretanje” je produkciono najzahtevniji projekat koji sam do sada radila, vrlo kompleksne strukture sa najbrojnijim autorskim timom, što je negde i moj ideal rada u pozorištu, da se stalno probijaju granice i širi polje delovanja unutar autorskog tima, pa samim tim i u istraživanju forme – šta sve može biti teatar. Kretanje je imerzivna predstava, što znači da se publika zajedno sa glumcima izmešta iz tradicionalnih pozorišnih uslovnosti, pa se scene odigravaju u različitim „nepozorišnim” prostorima unutar zgrade Bitefa. Forma predstave je izazov i za glumce, jer pet puta odigravaju istu scenu, kako bi publika raspoređena u pet različitih grupa videla sve scene u različitom rasporedu za svaku grupu. Mogu sa ponosom da kažem da su glumci: Aleksandar Đinđić, Jelena Ilić, Ana Mandić, Milica Stefanović i Aleksandar Petković maestralno savladali ovaj zadatak, koji je mentalno i fizički vrlo izazovan. Imerzivna forma aktivira sva čula kod gledalaca, izmešta ih iz komfor zone. Želeli smo da publika u pet scena doživi pet različitih intimnih unutrašnjih svetova i reakcije su emotivne, burne i katarzične, što znači da smo uspeli da dopremo do njih.

Šta je za tebe najvažnije da publika oseti sa scene?

Uzbuđenje i katarzu.