Ajduci

O pevanju i nećutanju

Da li su Sterijini „’Ajduci“ komad sa pevanjem – ili komad O pevanju?

Kada u tkivu ovog teksta naiđemo na stihove u desetercima, na trenutak nas zapljusne nostalgija za vremenom osnovne škole, kada smo verovali da su hajduci bili rodoljubi koji su se odmetnuli u šume da bi se borili protiv surovih zavojevača. No, ovi su stihovi kao sentimentalni komad u komadu: ono što ih okružuje, kontekst izgovaranja, odnosno pevanja, jeste cinični komentar melanholičnog Sterije, koji je jasno sagledavao probleme svog doba i mane savremenika – nacionalizam, ksenofobiju (turkofobiju), idealizaciju  prošlosti. Dosta toga možemo da oprostimo njegovim hajducima, najviše zbog toga što su i sami cinični na svoj račun, svesni heterogenosti motiva koji su ih odmetnuli od zakona, ali i spremni da priznaju sopstvenu slabost i čežnju za ljubavlju i toplinom, koje je u tom muškom svetu malo. Ono što iz tematike ovog pozorja, nažalost, preživljava do današnjeg dana, jeste problem zagađenosti odnosa u (bilo kom) kolektivu i hijerarhije koja se zasniva na sili, obmani i zastrašivanju. „Nema nesreće bez sreće“, piše Sterija, i razbija u komadiće jedan patrijarhalni mikrosvet, iz koga se u slobodu otiskuje ona koja je na početku imala najlošije izglede: žena, i Turkinja, i ratna zarobljenica. Zelida proživljava i preživljava nesreću, i kaže: „Ja neću ćutati“. Ostalo je, dakle, nećutanje, od toga možemo – da počnemo.

Anđelka Nikolić

U radu na adaptaciji teksta korišćeni su: transkript tv priloga o Ličkoj olimpijadi u Apatinu, Upitnik za procenu ratnih stresora, „Zapisi o Srbiji“ P.A.Rovinskog, tekstovi o vođenju ljudi sa internet portala Virtuelni mentor i transkript govora sa svečanosti povodom upisa pevanja uz gusle na  Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva Unesko-a.