Vesele žene vindzorske

Vesele žene vindzorske (oko 1597–1601) predstavljaju interesantno odstupanje od uobičajene šekspirijanske romantične komedije po tome što radnja nije smeštena u neko imaginarno daleko mesto kao što su Ilirija, Belmont ili šuma pored Atine, već u Vindzor, jedno po svemu buržujsko mestašce blizu Vindzorskog zamka, u srcu Engleske. Po jednom ne sasvim pouzdanom predanju, Šekspir je Vesele žene vindzorske napisao za četrnaest dana, po nalogu kraljice Elizabete koja je želela da vidi Falstafa u ulozi ljubavnika (za tu priliku, Šekspir je ponovo uveo lik Falstafa, o čijoj je smrti izvešteno u Henriju V). Bez obzira na to da li je ova priča verodostojna ili ne, odlomak pri kraju komada u kojem se direktno aludira na ceremonije Reda Podvezice, britanskog najvišeg viteškog reda, podstiče verovanje da je drama nastala u direktnoj vezi sa konkretnim povodom. Naime, godine 1597, Džordž Kari, Lord Handson, Lord Čemberlen i zaštitnik Šekspirove trupe, bio je u Vindzoru proglašen za Viteza Podvezice. Kraljica nije prisustvovala ovom proglašenju, ali je bila prisutna na svečanosti koju je Red Podvezice priredio u Vestminsterskoj palati na dan svetog Đorđa (23. april). Šekspirova drama je vrlo verovatno izvedena ovom prilikom, a moguće je da je i napisana baš za tu priliku.Iako u njoj ima elemenata Plautovih komedija i italijanske novele, izvor za Vesele žene vindzorske nije nam poznat. Komad se razlikuje od drugih Šekspirovih komedija, ovog perioda, po tome što radnja nije smeštena u imaginarnu zemlju, već u Vindzor i seosku sredinu Šekspirovog vremena. Ovo je u suštini elizabetanska komedija, jedina koju je Šekspir smestio isključivo u Englesku; drama je puna detalja koji bi bili bliski elizabetanskim Londoncima, uz to jezik je kolokvijalan i savremen. Priča je, međutim, protkana konvencionalnim situacijama čije je poreklo pre književno nego stvarno. U Šekspirovoj priči ima mnogo podudarnosti sa srednjovekovnim i drugim bajkama, te nekim knjigama koje je verovatno ili sigurno čitao. Centralna priča, o neuspelim pokušajima Ser Džona da zavede gospođu Žurku i gospođu Ford, i o neosnovanoj ljubomori gospodina Forda, u tradiciji je italijanske novele i moguće je da je bila preuzeta od ser Giovanni Fiorentino's Il Pecorne (1558). U tu priču Šekspir smešta komičnu, ali na kraju romantičnu ljubavnu priču Ane Pejdž, kojoj se udvaraju luckasti ali bogati Abraham Slender i plahoviti francuski doktor Kajus, ali koju na kraju osvaja mladi i lepi Fenton. Ovde proza preovlađuje nad stihom više nego u bilo kojoj drugoj Šekspirovoj drami, a radnja je uglavnom komična: posle ponoćne scene u Vindzorskoj šumi u kojoj Ser Džon biva užasnut sopstvenim bludom, komad se završava praštanjem i ljubavlju. Poznato je da je drama igrana za Džejmsa I 1604, i za Čarlsa I 1638. Godine 1660. bila je obnovljena, neposredno pošto je pozorište ponovo otvoreno. U početku nije bila posebno popularna, ali od 1720. publika neprestano uživa u njoj. Mnogi umetnici su je proslavili, a bila je i osnova za izvestan broj opera, uključujući Vesele žene vindzorske (1848) Ota Nikolaja i remek-delo Đuzepea Verdija, Falstaf (1893).

Stenli Vels, Sabrana dela Vilijama Šekspira, Clarendon Press Oksford, 1988.