Vera Obradović: „Igrom iskoračujemo iz svakodnevnog ka uzvišenom"

U susret Svetskom danu igre, na Fakultetu Umetnosti u Kosovskoj Mitrovici, godinama unazad, organizuje se umetnički program. Inicijator ovog dešavanja je Dr Vera Obradović, profesorka na departmanu za dramsku umetnost. Pored profesorske, iza sebe ima bogatu karijeru koreografa. Radila je na koreografijama, scenskom pokretu, kao i režiji mnogobrojnih predstava, koreodrama, a tvorac je i velikog boja autorskih i samostalnih projekata. Član je Internacionalnog saveta za igru - CID UNESCO.

Sa koliko godina ste zakoračili u svet plesa? Koje su Vaše prve uspomene na ples?

U baletsku školu „Lujo Davičo“ krenula sam sa pet godina. Pamtim kako je taj izbor predstavljao problem mojim roditeljima koji su radili po smenama, pa često nije imao ko da me vodi u školu, tako da su se uključivale i komšinice kao ispomoć. Pogotova jedna draga žena, Olga Petrović, koja je bila vaspitačica u vrtiću i kojoj nije bilo teško da odvoji vreme i da me vodi i čeka dok sam ja na času (iako je imala i sama troje dece). Pamtim moj početak i po stalnim pitanjima rodbine : „a kada ćeš već jednom da prekineš sa tim baletom“, što su na porodičnim okupljanjima bila najčešća obraćanja meni, jer se u tome nije videlo nešto od čega može solidno da se živi, kao ni nešto intelektualno. Ipak, srećom bilo je podrške, kao na primer od te gospođe Olge koja je po prirodi svog zanimanja razumela decu i videla nešto važno u mojoj dečijoj želji i rešenosti da se time bavim.

Moje prve uspomene na ples su sloboda, kreacija i mašta kojima sam se prepuštala na časovima u pripremnom odeljenju baletske škole. Na tim časovima bavili smo se različitim hodovima u zadatom ritmu, a potom bismo imali mogućnost da uz neku melodiju improvizujemo vlastitu igru. Taj oblik slobode izraza je trajao kratko, samo u pripremnim razredima. Kasnije, tokom baletske škole klasična forma zamenjuje improvizaciju, a ja i dalje pokušavam da u strogo definisane pokrete i klasične vežbe unesem nešto svoje, makar neki pokret da umnožim ili da zadatoj kombinaciji dodam koji okret (jer sam volela piruete i sve vrste okreta) ili da je drugačije izvedem, što nije nailazilo na odobravanje. Tako i dan danas –  pokušavam da iskoračim iz definisanog, utvrđenog i zadatog okvira.

Profesor ste na FU u Kosovskoj Mitrovici na departmanu za dramsku umetnost, predajete predmet „Scenske igre“. Kako upoređujete profesuru sa pređašnjom karijerom?

Veoma volim i profesuru i rad u pozorištu, tj. nekako se desio prirodan tok stvari pa se sve samo od sebe nadogradilo na najbolji mogući način. Sa druge strane, koreografijom se bavim od svoje dvadesete godine i to traje i danas. Moje studente učim kako da sami koreografišu, kako da pronađu pokrete koji odgovaraju liku i ulozi koju tumače, kako da budu inventivni, kako da telom, stavom i gestom odbrane kostim koji nose. Sve to ne bih umela bez višegodišnjeg praktičnog pozorišnog iskustva koje nije bilo orijentisano samo na igrački, već i na glumački svet. Biti na sceni, pored ostalog, znači donekle osloboditi nesvesno, a biti u nastavi glume znači pomoći drugima da stignu do vlastitog nesvesnog i da potom svesno kreiraju kako neki karakter hoda, kako stoji, kako se tuče, kako pleše.

Kako ste doživljavali ples nekada kao student, a kako sada, kao profesor? Koje savete najčešće dajete studentima? Odnosno, da li se i u kom smislu Vaš odnos prema plesu menjao i kako to utiče na Vaš pedagoški rad?

Ljubav prema igri nikad se nije menjala, jednostavno čini moj život, bez razlike da li sam u profesuri ili koreografiji. Tako je bilo u studentskim danima i ostalo do danas. Modernu igru sam učila od Smiljane Mandukić, klasičnu igru nakon škole usvajala sam od čuvene primabalerine, Jovanke Bjegojević na njenim privatnim časovima, jazz igru studirala sam u Novom Sadu, u klasi prof. Ljiljane Mišić, kasnije sam doktorsku tezu odbranila kod dr Svenke Savić, profesorke koja je prvo igrala kao balerina u Srpskom narodnom pozorištu, a potom se okrenula nauci. I u Novom Sadu sam, čini mi se, poslednji put igrala, a to je bilo na sceni Srpskog narodnog pozorišta (ako izuzmem jedno uskakanje u moju autorsku predstavu „Eros za stolom“ iz 1996. godine). Moja greška je što sam rano prekinula da igram jer sam u koreografiji videla jedini svoj poziv, a moglo je sve paralelno da traje i opstaje. Koreografski rad doveo me je u profesuru, pogotovo mi je pozorišni rad sa glumcima omogućio današnji posao sa studentima glume. Moj odnos prema koreografskoj praksi se menjao sa sve jasnijim uviđanjem koliko je ples s jedne strane svima urođen poput instinkta, a s druge čista misao (osvešćena ili neosvešćena), zato studentima kažem da ne postoji niko ko ne može da igra i ko ne može da nauči programom predviđene pokrete i igre. Ples je upisan u ljudsko telo, kao najstariji oblik komuniciranja. Kada studenti nastupaju sa nečim što smo zajedno stvarali uvek ih pred podizanje zavese podsetim da se potrude da od toga načine događaj i doživljaj, koji će pamtiti kako publika tako i oni sami. Smatram da je najvažniji trag koji ostavimo u ljudskim srcima nakon predstave.

Za glumce je važno da ovladaju različitim veštinama zarad uspešnijeg izvođenja na sceni. Na kom mestu tu dolazi scenski pokret?

Scenski pokret je jednako važan kao svaki drugi segment predstave. Pokret je znak. Nekad nam kazuje i otkriva nečiju prećutanu misao ili potisnuto raspoloženje, a nekad može da bude fizičko akcentovanje, pocrtavanje onoga što se izgovara. No, uvek jeste specifično ispoljavanje same ličnosti i njenih unutarnjih zbivanja. Scenski pokret je svojevrsni tekst, koji glumac ispisuje telom. Dobar scenski pokret može da reši mnogo toga. Jedanput sam u jednoj predstavi imala zadatak da u sceni grupne igranke valcerom, koji svi istovremeno izvode, jedan od glavnih likova treba da maltretira sve ostale. Dakle, zadatak je bio neobičan: prikazati mučenje plesom. Rešila sam to tako da kada god bi se parovi približili i gotovo dodirnuli, tj. namestili u pozu za igranje valcera, određeni bahati dramski lik bi ih žestoko i nasilno prekidao, ne dopuštajući da dođe do dodira. To je bio njegov sistem mučenja grupe.tj. da zabrani svaku prisnost, bliskost. U toj sceni dodir u partnerskoj igri kao što je valcer bio je grubo sputavan, a ples kao oblik komunikacije sprečavan. To je bila neverovatno rečita scena, koja je govorila o određenom dramskom  liku, o međuodnosu njega i grupe, o međusobnim odnosima u samoj grupi, o svemu.

Na koji način pokret pomaže glumcima da se identifikuju sa likom kog igraju?

Pomaže mnogo, kao jedan od glavnih glumačkih alata. Oni pokretom saopštavaju ko su ti likovi koje tumače i pre nego li izgovore bilo koju repliku. Likovi se odaju kroz pokret, nekad snažnije i jasnije nego kroz reči. Mislim da je najvažnije da se u krajnjem ishodu glumac/glumica dobro i udobno useća u ulozi koju igra, tj. da bude kao u svojoj koži. Kada, po pozivu, sarađujem za scenski pokret u nekoj predstavi - trudim se da se moja „koreografska ruka“ uopšte ne vidi, ne oseti, da ništa ne deluje veštački i namešteno, odnosno, da tokom proba sve spontano izvučem iz glumačkog bića, ne bi li svaki pokret i fizička radnja delovali prirodno, u saglasju i saobraženo sa likom koji se tumači i sa iskazom koji se izgovara.

Da li pokret, kao neverbalni vid komunikacije, može vernije pokazati emociju od reči?

Naravno. Možda je bolje reći da je neverbalna komunikacija, pre svega, daleko iskrenija od reči. Postoji nešto što se zove neverbalno curenje, što vam u privatnom životu pokazuje nečije prikrivene misli ili osećanja. Na probama je poželjno da imate koreografa/koreografkinju sa znanjem organizacije tela u prostoru koja neverbalno odaju podtekst. Prevashodno, neverbalna komunikacija ishodi iz nesvesnog dela čovečijeg bića i na tom nivou se i prima, dešifruje. Ukoliko se dugo godina bavite istraživanjem i analizom pokreta postoji „opasnost“ da tuđe namere, iskrenost, temperament itd. „čitate“ isključivo kroz ispoljenu gestikulaciju, držanje tela i slično  tj. da zanemarujete ono šta vam sagovornik govori, već da daleko pažljivije posmatrate kako on to čini.

Širom planete se 29. aprila obeležava Svetski dan igre - koju poruku biste poslali plesačima? A ostalima?

Svima bih rekla tri reči u stilu naslova Murakamijeve knjige: Igrajte Igrajte Igrajte! Jer, igranje je život, snaga, sreća; igranje je svojevrsno uputstvo za život koje se neosetno daje i prenosi, igranje je komunikacija, poštovanje i razumevanje onog drugog koji stoji naspram nas; igranje je sloboda koju dotičemo makar na tren. Igrom iskoračujemo iz svakodnevnog ka uzvišenom. Igrom razvijamo intelekt, rafiniramo duh i oduhovljujemo telo. Igračima želim da se u svom poslu nikad ne umire, da poput Andrićeve Aske „krenu u igru iznad škola i poznatih pravila, mimo svega što se uči i zna“, ali tek pošto strogom vežbom disciplinuju i savladaju svoje telo.