„Porašćeš veliki kao i mi!”

Na svoj treći rođendan, Oskar Macerat (Miodrag Dragičević) dobio je limeni doboš. I odlučio da prestane da raste. Zapravo, on nije ni tražio da se rodi. Tu odluku doneli su drugi umesto njega i on je stavljen pred svršen čin, postavši najmlađi član disfunkcionalne porodice u još disfunkcionalnijem vremenu. Na opštem planu sve veće tenzije usled uspona nacizma i antisemitizma, na privatnom poremećeni porodični odnosi. Sa jedne strane detinjstvo i bezbrižnost odrastanja, sa druge brutalno nasilje i miris smrti. Jedno rodno mesto i dva naziva – Dancig za Nemce, a Gdanjsk za Poljake. Dualnost Oskarovog sveta uočljiva je na svakom nivou pozorišne adaptacije remek-dela književnosti 20. veka koje je napisao Ginter Gras i po Oskarovom voljenom poklonu nazvao „Limeni doboš”, a koja se pod istim nazivom igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Pre svega, šareni kostimi i razigrana scenografija, ali i način na koji se scene dinamično smenjuju poput komičnih skečeva, stvaraju prividno prijatnu i lepršavu atmosferu. Ipak, publika ubrzo prepoznaje satirični ton i čitava priča postaje izmeštena. Odjednom nam se osmesi likova učine usiljenim, a njihova dela sebičnim, te možemo da razumemo zašto je Oskar doneo svoju radikalnu odluku. Pa opet, ne smemo zaboraviti da je ono što gledamo niz prisećanja glavnog junaka koji je u trenutku pripovedanja pacijent duševne bolnice. Dakle, sve što znamo o ostalim likovima jeste ono što čujemo od njega. U ovom kontekstu, Oskar je ultimativni nepouzdani pripovedač. Poput Foresta Gampa, njegova životna priča nepredvidiva je i burna, a upečatljive epizode koje je proživeo često srceparajuće. Dok nam pripoveda o svom životu, pribegava limenom dobošu koji na tom nivou funkcioniše kao sredstvo pomoću koga oživljavava uspomene i orijentiše se na putovanju kroz sećanja. Doista, ovaj instrument kao da je zaseban lik u predstavi. On je simbol otpora, pobune, protesta protiv normalizovanih izvitoperenosti, ali i izolacije i zida koji Oskara večito odvaja od okoline. Zaglušujuća buka koju proizvodi Oskaru daje glas koji ponajviše zvuči kao vapaj. Prestravljen idejom da će jednoga dana postati poput odraslih, a svestan da je svakim rođendanom tome sve bliži, on poželi da zauvek ostane mali i od tada limeni doboš postaje neodvojivi deo njega samog, štit od prljavog sveta odraslih i obećanje da sâm na njih nikada neće ličiti. Doboš je i Oskarov verni saputnik, jedina konstanta u njegovom životu. Ako iko proba da mu ga oduzme, on se uznemiri i stane vrištati toliko glasno da visok pisak u trenutku slama staklo – tokom jednog takvog incidenta, nastradale su naočare njegove učiteljice. Vrištanje je još jedan način na koji Oskar pokušava da se zaštiti od surovog sveta, odbijajući da bude njegov deo. Ovaj simbol funkcioniše na još jednom nivou; neraskidivo je povezan sa stvarnim događajem koji se odigrao 9. novembra 1938. godine, širom Nemačke. Reč je o Kristalnoj noći, nacističkom pogromu na čijoj meti su bile jevrejske prodavnice čiji su vlasnici završili ili mrtvi ili uhapšeni. Jedan od najstrašnijih vesnika Holokausta. Štaviše, Sigizmund Markus, prodavac igračaka kod koga Oskar nabavlja novi doboš kada za to dođe vreme, takođe završava tragično, oduzimajući sebi život kako bi se spasio mučenja i ponižavanja od strane režima.

Miodrag Dragičević fantastičan je u ulozi Oskara i ujedno je i jedini glumac kome je poveren „samo” jedan lik. Svi ostali igraju po nekoliko uloga, neke uverljivije od drugih. Iako je celokupna postava prilično uigrana i skladno funkcioniše, Jovana Belović, Marko Janketić i Joakim Tasić zaslužuju posebnu pohvalu. Njih troje, između ostalih, igraju likove Agnes, Alfreda i Jana, Oskarovih roditelja. Dinamika njihovog odnosa uokvirena je ljubavnim trouglom koji je očigledan svima, pa i njihovom sinu koji do kraja ne saznaje ko mu je pravi otac. Ova zamršena situacija svakog od njih stavlja u posebnu poziciju u kojoj se kreće i iz koje dela, a Belović, Janketić i Tasić su u tome sjajni. Režija koju potpisuje Vasil Hristov, takođe je za svaku pohvalu. Pogotovo je zanimljivo što su likovi mahom okrenuti publici, čak i kada međusobno razgovaraju, što nas podseća da je reč o priči koju je Oskar nama namenio, ali i ostavlja prostora neobičnim i maštovitim scenskim rešenjima. 

Prevesti više od pet stotina stranica opštepriznatog dela svetske književnosti na pozorišni jezik tako da se dobije pitka ali efektna predstava koja vizuelno prija, a seže do dubina u kojima obitava katarza, nesumnjivo je zahtevan zadatak. U saradnji sa dramaturškinjom Vesnom Radovanović, Hristov je u tome svakako uspeo, ali ostaje da vreme pokaže da li će i njegov „Limeni doboš” biti uticajan i dugovečan kao što je Grasov. 

Foto: Nebojša Babić